Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Kako nekada imena grupa mogu da te zavedu. Kada sam ovlaš pročitao recenziju za album grupe Trespass prva asocijacija mi je bio istoimeni album grupe Genesis. O, ne, još jedan klon, pomislio sam. I bio sam spreman da ga lagano preskočim jer sam se takvih stvari naslušao proteklih decenija, a samo mali broj njih je uspeo da se približi kvalitetu svog uzora.
Već prvi video na Cevki me je bacio na kolena. Svirka kakvu odavno nisam čuo!
Šta god da nam se dešava u životu, mora da se ide dalje. Bilo da je u pitanju smrt bliske osobe, razlaz sa voljenim bićem, gubitak posla ili nešto posve trivijalno, to ne treba da nas baci na kolena, jer su naše životne domine odavno poređane.
Treba samo voditi računa da prva ne izgubi ravnotežu i počne da pada. 
Kraj sedamdesetih je značio da su sve one glavne vedete progresivnog roka koje su žarile i palile na početku decenije (Yes, ELP, Genesis…) odavno dostigle svoj zenit i bile spremne da nestanu pod žustrom paljbom novotalasnih i punk grupa. Nisu imali neki veliki izbor – mogli su da izumru kao dinosaurusi ili da svoju muziku prilagode novonastalim okolnostima, što je podrazumevalo kraće pesme, modernizaciju zvuka i ubacivanje elemenata pop muzike, na koju su svi odredom bili gadljivi, kako bi bili prisutni na radiju.
Muzička industrija je bila totalno indiferentna prema ovakvoj muzici i samo je čekala da objavi umrlice.
I didn’t want to be some satellite clown
So I went up to London ‘cos I heard it’s falling down
Found the Denis the Menace of Little Venice
Still digging up the bones of Strummer and Jones
Revolutionary days were sadly over
E, slatko sam se nasmejao kada sam čuo ove stihove. Pevala ih je zgodna plavuša kojoj se ništa nije moglo zameriti, tekst je bio podrugljiv, a pesma je zvučala kao da je nastala krajem sedamdesetih.
Znači, ponovo digging… A sve zbog plavuše.
Za petnaestak godina postojanja, grupa Goldfrapp se nije ubijala od izbacivanja nove muzike – snimali su albume, u proseku, svake tri godine. A za razliku od mnogih drugih, nisu se ni spoticali.
A to treba ceniti: da se neko obraća samo kad ima šta da se kaže.
I da znaš: najmračniji čas je uvek, uvek onaj trenutak pred zoru.
U neku ruku, pogled preko ramena je danguba, jer ispred je više stvari nego iza. Problem je u tome što moramo ponekad pogledati unazad, e da bismo se upamtili odakle dolazimo i podsetili se da koristimo ono što smo odande poneli.
Kada je reč o muzici, tome služe audio i video dokumenti. Ponekad su veličanstveni u svojoj nesavršenosti, najčešće zbog slatke naivnosti koju prepoznajemo, a možda je to i zbog nečeg drugog. Nostalgija za davno prošlim vremenima, šta li.
Poslušajte, pogledajte i nemojte se mrštiti što najbolji duet u istoriji rock’n’rolla očigledno falšira za sve pare: tako je to bilo onda kad nije bilo monitorskih bubica, a veliki monitori nisu mogli na scenu da ne pokvare TV kadar. Ni nalik onoj tehnički našminkanoj (i u svakom smislu savršenoj) verziji koju smo slušali pre nekoliko meseci.
Stotinu me muka snašlo. Hteo bih jedno, moram drugo. Rad je muka: koliko god da voliš svoj posao, postoje granice, jer čoveku nije svojstveno da trpi moranje. I eto, pisao bih više, svrbe me prsti da pustim mašti na volju i da pomognem našem vrednom muzičkom uredniku bar malo, ali ne ide dok ne uhvatim vikend.
Benasta stvar je u tome što imam pripremeljeno dvadeset zicera za pisanje, ali onda preko njih uleti pravi dragulj, ma legne k’o saliveno. I šta onda drugo da uradim ili kažem, nego da pastim ovo u vaše uši i vaše duše.
Posle dužeg vremena pustio sam da slušam jednu od lokalnih radio stanica. Bolje je bilo da nisam. Na sadržaj nisam ni obraćao pažnju jer ga nema, a izbor muzike je bio… Bolje je da o tome ne pričam — smenjivale su se pesme sa nekoliko kompilacija iz raznih perioda, bez ikakvog reda i koncepcije, ušnirane u nasumičnu petlju. 
Da se barem neko potrudio da pesme organizuje u smislene blokove od po pet komada, bilo bi mnogo bolje. Takav koncept je za današnje radio stanice nerešiv problem jer čovek za miks pultom je tonac, muzički urednik, po potrebi voditelj i ko zna šta još… Ne znam samo ko im plaća reklame i od čega žive kada ono što emituju nije ni za… 
Ovakve pesme neće imati milione pregleda na Cevki, albume sa kojih potiču preslušaće samo šačica posvećenika iz celog sveta i o njima će se pronaći tek pokoji tekst na Internetu. I to ako se dobro potrudite.
A zavuku vam se u glavu čim ih čujete.
Pre petnaestak godina, tokom jedne od onih noći kakve svako od nas priželjkuje, Šef i ja smo se, sedeći u mojoj sobi, upuštali u opake razgovore. Pijuckali smo dobro vino, pušili k’o smukovi, a muzika nam je bila samo zvučna kulisa. Sve dok, u gluvo doba noći, nisam potegao album Davida Crosbyja If I Could Only Remember My Name (1971).
Posle toga smo samo ćutali, svako sa svojim mislima. 
