Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
It’s 5 o’clock
driving sown Park Lane
as London leaves
for the weekend again
through the dark city streets
in the clinging rain
I take my car
towards the Thames
and Waterloo……
6.02 Waterloo
Šef je u svom tekstu već objasnio mnogo toga o grupi U.K., tako da ću samo da dodam par napomena.
Čitajući kao klinac knjige Agate Kristi, nisam mogao da se otmem utisku da je putovanje vozom prava avantura. Kako i ne bi bila, kada je njen junak Herkul Poaro u romanu Ubistvo u Orijent ekspersu prinuđen da rešava misteriju zavejan negde usred Balkana. No, iako se ispostavilo da takav put može da bude i opasan, Agata je uspela da kroz roman provuče i jednu romantičnu stranu putovanja vozovima koja je raspaljivala mladalačku maštu.
Bio je to dovoljan podsticaj da počnem da sanjarim.
Nakon kapitulacije Nemačke i Italije, Japan je ostao jedina država koja se nastavila boriti u Drugom svetskom ratu. Američka javnost bila je zabrinuta velikim ljudskim žrtvama na bojištima Tihog okeana (samo pri osvajanju ostrva Okinawe poginulo je 12.000 savezničkih vojnika), a nekako u to vreme izvršena je i prva uspešna proba atomske bombe. Japanska vlada odbila je da kapitulira, a tadašnji predsednik SAD Harry Truman dao je zeleno svetlo da se novo oružje isproba u ratnim uslovima.
Grad Hirošima sravnjen je sa zemljom. A tri dana kasnije i Nagasaki.
Tokom maja/juna 1970. godine, legendarna grupa Blood, Sweat & Tears je bila na turneji po Istočnoj Evropi koju je sponzorisala vlada SAD. Navratili su i do nas. U to vreme bili su na vrhuncu popularnosti, da bi uskoro kola krenula nizbrdo. Napustio ih je harizmatični pevač David Clayton-Thomas.
Grupa se dala u poteru za novim pevačem.
Jedan od kandidata je bio na Zapadu gotovo anonimni Poljak Czesław Niemen.
A on ih je glatko odbio.
Sula vie dilejo… A ne, to je neka druga, 600 km istočno. Ova nema tekst.
Nisam se zabunio, ali nisam ni očekivao da će atmosfera onog Berlina čekati na mene četrdeset godina (ili barem 25, otkad čekam da recikliram propali plan za pohod leta 1991). Zid je srušen i to je to: Berlin je opet jedan, ceo, živ i živahan, nosi svoje ožiljke sa tihim dostojanstvom. I tu postoji još nešto. Ispod svega se krije nešto što bih verovatno uspeo da otkrijem, samo kad bih imao malo više vremena.
Ovako, čini mi se da mi stalno izmiče za jedan korak… A možda mi se samo čini da to nešto još uvek postoji.
Vaskrs ili Uskrs najveći je hrišćanski crkveni praznik. Njime se proslavlja vaskrsenje – povratak u život Isusa Hrista. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, u prvu nedelju posle Velikog petka.
Uskrs je praznik koji nije vezan za određeni datum, a računanje u koji dan pada je malo komplikovano zbog različitih kalendara i još nekih stvari. Za pravoslavce datum Uskrsa određuje Jerusalimska patrijaršija.
Od koga su Jimmy Page i Jeff Beck tokom šezdesetih naučili one rifove i posejali ih po Ostrvu, to znamo. Na početku evolutivne lestvice se nalaze Elmore James i Robert Johnson, vezni igrači prvog derivata su bili Bo Didley i Chuck Berry, a kad je Buddy Guy pokazao da je dozvoljeno sve to raditi i malo glasnije, bez nužnog održavanja čistog tona, nije bilo kraja radosti celoj generaciji gitarista.
Međutim, nešto je nedostajalo: nemoguće je da su i Page i Beck odjednom ukapirali kako da naprave onaj zvuk gitare koji podseća na struganje kožnim cipelama po šljunku, pa ma kakve fraze da se sviraju. Kombinacija gitarističkog stila koju su ta dvojica izneli iz grupe The Yardbirds i odveli na viši nivo u grupama koje su potom oformili svakako je bila revolucionarna. Elementi tog stila, međutim, nisu bili originalni. I jedan i drugi kao ključni uzor u stvaranju svog zvuka navode istog čoveka. Ovog.
Australijanci imaju vrlo stroge zakone o pirateriji tako da na njihovu muzičku scenu možemo da bacimo uvce tek sporadično. Štošta može da se nađe na Cevki od njihove muzike ako ste dovoljno uporni, ali da neki album skinete putem torrenta i saslušate ga kao celinu da bi utisak bio kompletan – e, to ide malo teže.
Srećom, ima Australijanaca koji su radi da podele svoja iskustva i muzičku arhivu sa ljubiteljima dobre muzike širom sveta.
Turn, turn any corner
Hear, you must hear what the people say
You know, there’s something that’s goin’ on around here
The surely, surely, surely won’t stand the light of day, no…
Pokušavam da se obuzdam. Da se ne raspišem kako ja to umem. Jer, ne bi trebalo: ne mogu ništa pametno da kažem kad prevale emocije. Elem, pokušavam da sastavim neke pokidane niti davno prošlog vremena, onog koje ostaje kao sećanje, ali već tako okoštalo da više nisam siguran da li je to isti čovek. Kao da me samo muzika drži na gomili.
Muku mi olakšava ruka u mojoj ruci: uvek ista, malena spram moje šake nalik lopati, meka i nežna.
Već sam pominjao kako sam nekada brao cveće u komšijskim baštama pre odlaska na ljubavni sastanak — to svi muškarci rade. Važno je da devojka/žena bude zadovoljna, zar ne? Doduše, ima tu i malo avanture jer niko od berača i ne razmišlja šta bi se desilo da vlasnik bašte izađe iz kuće u nezgodnom trenutku i počne da brani svoju imovinu.
U takvoj situaciji najbolje je, mada ne služi na čast, pouzdati se u brze noge. 
