Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Lestve od konopca. Do Meseca. I dalje.

You gave me silver loving
The end was all too soon

Sinoć je do nas došla tužna vest da je Jack Bruce, jedan od najvažnijih muzičara rock’n’rolla, otišao na Neko Bolje Mesto. Kao jedan od istinskih velikana muzike ponikle iz ostrvskog rhythm’n’blues pokreta, a izvanredno potkovan vanserijskim talentom i pristojnim muzičkim obrazovanjem, Bruce je ostavio značajnog traga u razvoju progresivnog rocka, blues rocka i jazza tokom duge i uglavnom besprekorne karijere.

Danas ćemo ga se setiti uz pomoć dokumentarnog filma koji je snimljen o njemu još 1969. godine. Taj film će vam pružiti važnu, mada iz današnjeg ugla nekompletnu sliku o tragu koji je Jack Bruce ostavio u svojoj generaciji.

Još ćemo se baviti opusom Jacka Brucea, jer je značajan. Počinjemo već ovog popodneva.

Врати ми се у мислима

Италијане и Французе нисмо нешто варили. Много су шлагерашили, мало рокали… кад су Томажа Домицеља питали за протестну музику по Европи, рекао је “то је читава једна проституција постала откако су то почели да раде и Французи и Италијани”.

Још мање смо их варили јер од оног Сан Рема није могло да се чује ништа друго. Простор на тевеу и радију је био ограничен, па ако се нешто повећа нешто друго мора да се смањи. Тек месец-два након Сан Рема би почеле да се чешће појављују рокерске ствари на радију и мимо оних неколико сати што су их држали Никола и Никола.

И онда се мимо свих тих Ћелентана и Адамоа и Ђиљола и иних појави овај момак, уз Формулу три…

Лучо Батисти је био, већ на прву лопту, звер из оба зоолошка врта. Пицнут и лицнут тачно за срцедрапатељску канцоњерску лигу, а опет са жестоким рокерским, скоро симфонијским аранжманом и гласом (мада… , и композицијама које су бар пет дана хода далеко од Сан Рема. На ову песму сам се залепио начисто и наслепо, апсолутно немајући појма о томе шта је то Лучо Батисти и да ли се маже на лебац или сипа у трактор.. све док нисам накупио хиљаду сати стажа на интернету, па се једном сетио да га потражим. Нашао сам га још на почившем Напстеру, док је још био, дакле поткрај прошлог века. Тј нашао сам музику, фактографија ми није падала на ум. Пуштао сам ово себи кад би ми се падало у севдах. Nastavite sa čitanjem… “Врати ми се у мислима”

Peacock’s Files: Jed

Moja sklonost ka muzičkim opskurnostima je sasvim normalna za jednog zavisnika. Odavno mi nema spasa. Ono što ja preslušavam ne znači da će automatski da se svidi i drugima, pa izbegavam da time davim druge ljude. A kamoli da o tome pišem.

Ovih dana se zabavljam sa muzičkim komadom koji sa zadovoljstvom slušam i uživam u njemu. I sve se nećkam da nešto napišem, jer nemam bogzna šta u rukama, sem činjenice da Cevka časti kompletan album.

Zato ćemo da uvedemo novu kategoriju na blogu – Peacock’s Files će se, povremeno, baviti istraživanjem najluđih stvari u muzici posle čijeg preslušavanje neće da vam se smuči. Naprotiv! Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Peacock’s Files: Jed”

Kad Telecaster zaplače

Upoznavanje opusa ključnih muzičara je nije jedini, ali je verovatno najbolji put ka razumevanju istorije popularne muzike. Jer, ako rad ljudi koji su uticali na druge muzičare i tokove u muzici stavite u pravi kontekst, razumećete njihovu veličinu i uticaj, pronaći ćete pravilnu perspektivu o dešavanjima i ukupna slika će vam biti jasnija.

Čest problem u istraživanju takvih muzičara – barem sam ja imao takav problem dok se nisam upoznao sa pravim znalcima – nekada je bio u tome što je bilo teško pronaći njihovu fonografiju. A danas, kada je to, što bi ono rekli stari Feničani, just one click away, pretrpani smo svim i svačim i više nije lako održavati fokus na nečemu što možda nije u prvi mah tako interesantno – bar dok ne zagrebete malčice ispod površine.

Imam perfektan primer.

Znate li ko je ovaj čovek? Posvete su mu pisali i kao uzor ga navodili mnogi gitaristi. Ako vam išta znači, među tim gitaristima su se našli Robbie Robertson, Billy Gibbons, Gary Moore i Jeff Beck. I ne samo oni.

Ko je bio Roy Buchanan?

Nastavite sa čitanjem… “Kad Telecaster zaplače”

Posle poplave

Where were you when you got the picture?

Odavno verujem da su blagosloveni oni ljudi koji žive uskraćeni za većinu informacija. Na stranu čak i to što nas drže pod kontrolisanim tokom informacija, dok su tzv. nezavisni izvori postali potpuno nepouzdani: problem je u tome što je nemoguće za kratko vreme svariti čak i samo ono što vas interesuje, jer novo pristiže nesmanjenom brzinom. Konteksti se prebrzo menjaju, pa posledice događanja postaju nepredvidljive. Zbog toga nemate kad ni da se začudite, a kamoli da izvučete pouku: mediji će odraditi posao da se odgovorni izvuku, a vama pruži neka druga tema o kojoj takože nećete imati vremena da temeljito razmislite. Potrebni su krajnje jaki utisci o ljudima, stvarima i pojavama da biste im se posvetili, razmislili i dosegnuli sopstveni zaključak.

Mene ponekad zaplaše sinhroniciteti, pogotovo oni koji se tiču života ljudi. Objasniću vam lagano, samo da prvo čujemo muzičku podlogu.

Nastavite sa čitanjem… “Posle poplave”

Tama

U nekoliko vojvođanskih gradova porušeno je nekoliko građevinskih objekata u vlasništvu građana republike Srbije albanske nacionalnosti. Svesno, planirano, organizovano, sinhronizovano

Još nije svanulo dok ovo pišem. Moji pilići spavaju. Srećom, nisu jedini.

Čovek se ujutru probudi. Opere zube ili ne; doručkuje ili ne; popije kafu ili ne; zapali cigaretu ili ne. Obuče se. Krene na posao: seda u kola ili čeka gradski prevoz; počne da uči ili pozove roditelje ili prijatelje; pomuze kravu; spremi detetu doručak. I tako se dan odmotava: nekakav posao; ručak; dremka; šetnja; večera; televizija; spavanje.


Nastavite sa čitanjem… “Tama”