Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Ovo svita u naslovu služi samo za plašenje sumnjičavih. Ništa danas od klasike, to ćemo kada budemo bolje raspoloženi. Svi odreda.
Kako bismo iskoristili poslednje trzaje lepog vremena, Junior i ja smo se dali u skidanje prašine sa vinila. Naizgled lak posao. I jeste ako imate malo ploča u svojoj zbirci…
Ja ih imam mnooooooooooooogo. I previše. 
I spent a lot of time alone
And when I’m gone you won’t remember my name
But I ain’t never been nobody’s boss but my own
And I hope that you can say the same
(Todd Rundgren, Some Folks Is Even Whiter Than Me)
Ovih se dana navršilo četrdeset godina od izlaska albuma Todd Rundgren’s Utopia na svetlost Sunca. Stoga danas nigde ne žurimo (nedelja je, ljudi moji!) i slušamo uvodnu numeru albuma. Iskoristićemo ovaj trenutak i da se upoznamo sa imenom i delom Todda Rundgrena, kompozitora, producenta, multiinstrumentaliste, multimedijaliste… to jest, da nežno zagrebemo površinu ovog multimonstruoznog fenomena, čoveka koji se i širinom i dubinom i trajanjem opire bilo čijim očekivanjima i propratnim katalogizacijama. Za početak, jedno upozorenje nije na omlet: pesma koja sledi nikako ne odražava ukupnost rada Todda Rundgrena, baš kao što primeri dati u nastavku teksta nikako ne odražavaju cele albume na kojima su objavljeni. Ne šalim se, smatrajte se upozorenim.
Nikada nisam hteo da budem rock zvezda. Uvek sam hteo da budem muzičar koji svira i stvara, takozvani ‘working musician’, radije nego tip koji će imati milione. Svirati za ljude koji će to prepoznati i nagraditi, pratiti muziku i biti tamo gde se nešto novo događa. Da sam bio u, recimo, The Rolling Stones, to ne bih mogao ostvariti.
Ovako je Jack Bruce opisao svoju životnu filozofiju u jednom od poslednjih ovogodišnjih intervjua.
Treba nekako završiti ovaj naš skromni hommage velikom muzičaru…
Grešna mi duša.
Sve vreme pričam o čoveku iz vizure rock’n’rolla, a pritom i vrapci znaju da rock’n’roll, ni kao muzički žanr ni kao ideološki pokret, a pogotovo ono najvažnije – kao način života – nije bio mentalni, životni niti radni prostor Jacka Brucea. Taj čovek je bio neiskvareni džezer u duši, a štogod nepokoran u svom delu.
Šta ovaj lupeta, sad ćete vi pitati. A Cream? A ono juče sa Westom i Laingom? A sve ono što je ostavljao neprekidno tokom svoje neverovatne autorske i izvođačke karijere?
Zalomio mu se takav jelovnik, to je sve. Drugovao je sa rockerima, svirao sa njima. Ama, on se mrzeo sa Gingerom otkad su se sreli 1961. godine, pa su ipak uspešno svirali u nebrojeno mnogo navrata u rasponu od preko 40 godina. Beše mnogo apsurdnih situacija u životu tog čoveka, a to što je svirao zamalo-pa-pogrešnu muziku više od pola tog života, nakon što je još kao junoša napustio studije violončela i kompozicije, nije najveća od njih.
Naprotiv: kao slušaoci i kao poštovaoci te muzike, imamo sreće što je ispalo tako.
Što rekoše u sižeu jedne biografije o Jacku Bruceu: On je bio jedinstven talenat koji je hteo da bude pionir, a ne samo pop zvezda, i nikad nije imao nameru da uživa u svojoj reputaciji.
E, baš tako. I zato, okanimo se pokušaja da kategorišemo muziku tog čoveka.
Like sifting sand
The things i feel they fall right through my hands…
Ova dva stiha i refren znam odavno, barem četiri decenije. I nemam nikakvu sumnju da su vezani za jednu od genijalnih pesama koje su izašle iz Jacka Brucea. Problem je ostatak…
Kako sam se zainatio da napišem nešto iz onog perioda Bruceove karijere koji je vrlo malo poznat, mislio sam da ću to da odradim očas posla. Kad, ono, šipak! Nema ni jednog teksta ove pesme na netu. Ni bilo koje druge iz tog vremena. Kako sam takav kakav jesam, ne dam se zbuniti – nema problema koji je nerešiv. Stavljam sluške na uši i beležim šta čujem…
Da l’ zbog godine moje proizvodnje ili zbog produkcijskih finesa & loše dikcije na snimku, ne ide mi baš kako sam očekivao.
Cimam Komšiju i kukam za pomoć, ipak je on proveo mnogo godina u Americi, očas će da skine tekst. Jes’ da je bio ekspeditivan, ali i on nije siguran u sve što čuje… Piše mi:
Ako imaš još nekog dobrovoljca da raščivija mesta obeležena upitnicima, kači ovo, jer će to biti prvi primerak ovog teksta na mreži. Tj. možda ga i ima, ali Gugo nume da ga nađe.
What the fuck!? 
I bought you tickets for the waterfalls
And you poured away all the change
Trained your bicycle to dance
Told it tales of window boxes and people with locks
While you filed away the time and lost the place in the river
Rekoh vam već pre dva dana: osim u vrlo malom broju slučajeva, od kojih je jedan baš juče Zoća obradio u priči o jednoj od najlepših pesama rock’n’rolla, male su šanse da ćete uspeti da proanalizirate značenja stihova u pesmama Jacka Brucea bez ključeva u obliku raznih hemijskih preparata šarene suštine. Zato ćemo danas pokušati nešto malo prostije.
Eksperiment je veoma jednostavan: samo se prepustite muzici ove pesme dva ili tri puta uzastopce. Ništa više.
Bila je 1971. godina, već sam bio ponosni vlasnik četiri originalne LP ploče i zujao sam sa drugarima koji su delili istu strast. Ono malo muzike koju smo imali počeli smo da razmenjujemo, a glad za novim pločama je bila neutoljiva.
Tog leta se moj drugar Talijan vratio iz Torina. Doneo je Woodstock Two (1971), dupli album koji je svedočio o delu istorije koji se odigrao na farmi Maxa Yasgura.
Preliminarno grupno slušanje albuma uz prepričavanje Talijanovih dogodovština iz inostranstva samo je pojačalo želju. A na pozajmicu albuma na par dana se čekalo u redu. Tešio sam se da ću biti jedan od prvih koji će ga detaljno preslušati.
Nikad niste čuli za bendžoboš? Možda znate reč na engleskom: bandrum? Ne? Pa dobro, nema veze, za otvorene umove nikad nije kasno da nauče još nešto.
Reč je o novom muzičkom instrumentu.
Vi sad mislite da je ovo zajebancija. A nije°.
I’ll wait in this place where the sun never shines
Wait in this place where the shadows run from themselves
– * –
U slavu Jacka Brucea, koji nas je napustio i otišao na Neko Bolje Mesto, sledećih nekoliko dana ćemo se družiti sa muzikom koju nam je on ostavio kao autor i izvođač.
– * –
Pesma koju danas slušamo nije prva na listi značajnih referenci u autorskom i izvođačkom repertoaru velikog muzičara. Ova izvedba nije hronološki složena sa onim što će da usledi ovih dana. Svejedno je: sada, kad se Jack Bruce preselio u večnost, bilo koje linearno posmatranje njegove ostavštine ne bi značilo ama baš ništa.
Slušaj glasno.
Pre nekoliko meseci ste čitali tekst o tome kako se Wilko Johnson, verovatno najzačajniji engleski pub rock gitarista svih vremena, bori za život i prkosi svima.
E, pokazao je od kakvog je materijala sazdan.