Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Thinkin’ ’bout thinkin’ of you
Summertime think it was June
Yeah, I think it was June
Layin’ back head on the grass
Chewing gum havin’ some laughs
Yeah, havin’ some laughs
Letnja šema, laka muzika, poznata tema…
Svako od nas ima sopstvenu priču o prvoj ljubavi. Koja može da zvuči i ovako.
Ne mora da bude velika, važno je da se pamti. 
Ovo nije muzički prilog.
Još jednom: ovo nije muzički prilog.
We know what you’re doing
We know what you’ve got
We know how you got it
But we don’t talk a lot
Praviš pop muziku za mase, a baviš se tajnim službama? Ne ide to tako…
Ako ste nekoliko poslednjih godina proveli ispod nekog kamena ili izolovani od sveta ko zna gde drugde, onda niste obavešteni da se gramofonska ploča vratila na velika vrata u svet zvuka visoke vernosti. Evo jednog zapisa o tome.
I want a girl with a mind like a diamond
I want a girl who knows what’s best
I want a girl with shoes that cut
And eyes that burn like cigarettes
Lepo kažu Anglosaksonci: “Be careful what you wish for Christmas”. Napraviš lepo ovakav spisak. Sve se ispuni, ali se samo u jednom momentu lupiš po čelu i kažeš sebi: “A zašto nisam stavio na dnu da je poželjno da bude slobodna”. Stoga:
Someday they won’t let you, so now you must agree
The times they are a-telling, and the changing isn’t free
You’ve read it in the tea leaves, and the tracks are on TV
Beware the savage jaw of 1984
Sunce ti žareno, Bowie je ovo napisao pre četrdeset godina a mi to danas živimo!
Doduše, ideja nije njegova. Prepisujem sa Wikipedije.
Pre nekoliko dana sretnem Simu. Na pijaci. I on i ja cimamo kese, pune su nam ruke. Teško je danas biti dobar domaćin. 
Pitamo se za junačko zdravlje, žene & decu, kada on ispali:
– Znaš, čitam ono što pišeš na blogu…
– I?
– Nisi tvrd kao nekada, smekšao si sa godinama.
Da mi je ovo rekla neka ženska, zabrinuo bih se. 🙂 Al’ Sima to da mi kaže… 
Uvek kada se setim Whitney Houston spopadne me neka muka. Sudbina se gadno poigrala sa tom talentovanom & lepom ženom. Kao i sa mnom.
S. je bila pljunuta Whitney, samo joj se boja kože razlikovala. Čak je i fantastično pevala. Iza Whitney su ostale antologijske pesme, a iza S. i mene – ništa.
I da priča ne bi otišla na stranu propalih ljubavi i utopila se u patetici, da se pozabavimo današnjom pesmom.
Čini mi se da sam već pominjao moj prvi susret sa Zappom. Taj trenutak je bio tako traumatičan da sam ga posle toga godinama izbegavao. No, to nije jedini slučaj. Još jednom mi se omaklo, iako su se svi znaci upozorenja nalazili na samom omotu.
Ne sećam se više ko je nabavio album grupe Atilla. Sa omota su gledala dva blentava lika obučena u srednjovekovne oklope, valjda da asociraju na najvećeg osvajača svih vremena, a jedan od njih, onaj buljavi, imao je frizuru kao je došao sa francuskog dvora iz perioda vladavine dinastije Lujeva.
Ko god da je pravio omot, ne zna istoriju jer je pomešao dve epohe koje deli, otprilike, hiljadu i dve stotine godina. 
Pre par dana sam pričao o seriji koja me je oborila s nogu i muzici koja je korišćena kao naslovna tema. Kako su epizode odmicale, utisak se samo pojačavao. A ja sam sve više uživao u fenomenalnom izboru muzike koja je pratila događaje na ekranu. Najzad, nije za džabe T-Bone Burnett ono što jeste – majstor da ukomponuje kvalitetnu muziku raznih žanrova u savršenu celinu, koja teče kao reka.
Iznenađenje je, neočekivano, došlo na kraju.