Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Znao sam da će kad-tad doći ovaj dan. Odavno sam tražio povod za ovu numeru i ovu pričicu…
Aksioma u matematici je istina koja se ne dokazuje. Postaviš aksiome o elementima i o vezama među njima, izvedeš osnovne postulate i onda od toga praviš silnu matematiku.
Aksioma u muzici je istina koja se sama dokazala. Daš muzičarima instrumente i scenu, formiraš osnovna pravila saradnje, izvedeš neke pesme i onda od toga praviš silnu žurku.
Evo, ovako.
A posle?
Onomad pustismo čak dve pesme grupe Black Sabbath u razmaku od nekoliko dana, pa sam pomislio da smo sa njima završili za sva vremena na Suštini pasijansa. Tako bi i ostalo da nisam čačkao po novim albumima. Samo sam ovlaš preleteo očima preko naslova Brownout Presents Brown Sabbath i refleksno krenuo dalje sve dok nisam stisnuo kočnicu.
– Stani, bajo – rekoh sam sebi – uz naslov je pisalo funk & psihodelija? Da li sam to dobro video?
Jedna od luđih stvari koje sam učinio u životu je odlazak u Wales. Znam koji me je đavo terao da odem tamo, a frka me je uhvatila tek kada sam stigao. Velšani govore jezikom koji je potpuno nerazumljiv i nema nikakve veze sa engleskim, pa sam se osećao poprilično izgubljeno. Od Londona me je delilo nekoliko stotina kilometara, a od doma nekoliko hiljada. Tada sam se prvi put zapitao gde sam to zaista došao. 
Nije uopšte bilo opasno, a ljubazni domaćini su mi objašnjavali kako veoma drže do svog identiteta, jezika & tradicije, jer su oni starosedeoci na Ostrvu. I kako Ujedinjeno Kraljevstvo i nije tako ujedinjeno kako sam ja do tada mislio. 
Uz mnogo piva & lokalne pesme sve se dobro završilo. I kada god se prisetim tog putovanja, poželim ponovo da odem.
Ne desi se tako često da prva pesma koju grupa napiše postane hit. Još ređe da je snimi u čak tri različite verzije pre no što završi na albumu.
Interesantna neka pesma, a? 
Hey rock and roll, feel the holes in my brain
I promise you I’ll never come here again
It’s all so sad, what a waste of a night
‘Cause nothing’s wrong but nothing’s right
Koncert se završio, publika je otišla, roudiji rasturaju opremu, muzičari su iscrpljeni posle nastupa… I šta mislite da se dešava iza pozornice? Bogami, svašta! 
Imao sam sreću/nesreću da se posle koncerata družim sa raznim velikim muzičarima i ni jedna priča nije ista. Svako se relaksira posle svirke kako mu drago. A ako ste očekivali neke pikanterije, ništa od toga.
Nismo mi tabloidi. 
Obično se promeni lokacija i završi se nekom mirnijem mestu.
#onokad nikada nisi sanjao da će ti muzika iz serija inspirisati da je podeliš s ostalima…
Dobro, bilo je časnih izuzetaka, ali su se oni uglavnom odnosili na naslovne teme – setimo se samo Shafta, Twin Peaksa i sličnih. Iznenađenje je da unutar same serije, samo u jednoj epizodi, čujem stvar koja me oduševi. Kao i prošli put, reč je o seriji “House of Lies”.
Gerry Goffin (11.02.1939. – 19.06.2014.)
I’ll never let you see
The way my broken heart is hurting me
I’ve got my pride and I know how to hide
All the sorrow and pain
I’ll do my crying in the rain
Čitaoci koji redovno prate ovu rubriku sigurno su primetili da nekada uopšte ne razmatram tekstove pesma. U današnjoj muzičkoj hiperprodukciji, tekst najčešće služi da pevač ima šta da peva. Još gora varijanta je kada se tekstopisac trudi da bude pametan, a najgore je kada pametuje o temi onako kako bi to Mali Perica uradio. To je najbolji način da se upropasti i muzički dobra pesma.
Ali kada se sklopi dobar tekst koji može da živi i sam za sebe i upari sa odgovarajućom muzikom, dobiju se antologijske pesme.
Mnogi od velikih muzičara su i sjajni tekstopisci koji znaju da ispričaju jasnu priču od početka do kraja. S druge strane, postoji i jedan uzan krug tekstopisaca koji koji se smatraju neformalnim članovima grupa ili desnom rukom pojedinih autora (Keith Reed za Procol Harum, Peter Sinfield za King Crimson, Bernie Taupin za Eltona Johna, samo su neki od najpoznatijih). I nikada nisam imao utisak da su hendikepirani time ili bili manje uvažavani zato što ih publika nije smatrala “pravim” pesnicima.
There’s no love song finer, but how strange the change from major to
minor
Gadne su te promene iz dura u mol… Veliki majstor džeza, Cole Porter, znao je vrlo dobro za rastanke kada je komponovao ovu stvar – u dobu u kome je živeo nije smeo otvoreno da iskazuje svoje homoseksualno opredeljenje. Iako je bio oženjen, bio je to brak iz računa gde je njegovoj želi Lindi bio omogućen raskošan život i putovanja, dok je Porteru pružao preko potreban paravan. Eh, izeš putovanje kada moraš da se rastaneš s osobom koju voliš, čak i uz ovako divnu pesmu…
Možda zato nije ni čudo da je ova verzija pesme, u izvođenju Annie Lennox, upotrebljena u sjajnoj adaptaciji Šekspirovog “Edvarda Drugog”, u sceni gde se kralj oprašta od svog ljubavnika.
Za razliku od većine muške populacije, nisam pasionirani gledalac utakmica. Jedini izuzetak je kada igraju Brazilci – to ne propuštam. Kod njih se još uvek očuvao duh igre pa, ma koliko se treneri trudili da tim igra kao precizna mašina, uvek im se omakne po neki brilijantan potez s loptom. Onaj o kome se ne razmišlja u sklopu taktike, već se desi sam od sebe.
Strast svih Južnoamerikanaca za fudbalom teško je opisati, a kada se Svetsko prvenstvo organizuje u Brazilu, to nije samo sportsko takmičenje već beskonačna žurka.
Ponovo sam zamumuljio stvari ovim naslovom. A nisam to učinio namerno, treba nešto da napišem o pesmi čiji bi naslov trebalo da bude onomatopeja. A to je stilska figura koja je do zla boga zakukuljena & zamumuljena. Od nečega mora da se počne…
Voleo sam ženu kojoj sam poznavao interpunkciju, sve njene tačke & zapete. A i ostale delove tela… 
“Wrong start, pokušaj ponovo…”
– odnekud sam začuo metalni glas. Zakleo bih se da pripada onom sokoćalu koje se odaziva na ime HAL 9000.
Prvi hit grupe Deep Purple je bila pesma “Hush“, koje se malo ko seća…
“Nije loš početak, nastavi dalje…”