Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Isn’t she pretty in pink?
Ako upitate nekog iz moje generacije koji muzički film je obeležio njegovo odrastanje, verovatno će vam odgovoriti da je to bio “Flashdance“, “Footloose“, pa čak i “Breakin’“. No, za mene je to definitivno bio “Pretty in Pink“.
Ja verujem u tezu, koja je inače veoma česta na polju fotografije, ali važi i za muziku: prava vrednost se razvije tek kad ogoliš objekat do te mere da više ništa ne može da se oduzme. Tada ostaje samo istina, a od istine se ne može pobeći. Zato su ljudi koji se ne plaše da ogole svoju muziku pravi heroji, nešto više nego “majstori od zanata”, jer oni su svesni svoje nagosti, ali ne beže.
Biće vam jasno na šta mislim kad čujete ovo.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Grupu Jethro Tull gledao sam dva puta na koncertu. Doduše, u razmaku od nekih tridesetak godina, al’ ne mari. Dvaput je dvaput! 
Nadam se da ću ih gledati barem još nekoliko puta. Evo zašto.
Danas je osamdeseti rođendan najvećeg baje američke muzičke scene (i tačka). Svakako da Willie Nelson tim povodom zaslužuje mnogo više pažnje od jednog kukavnog video spota, ali ja tako bolno nemam vremena da se raspišem… Ovo je jedan prilog na poček.
Yeeee-haaaa! Pojačaj i pusti ponovo!
Willie Nelson, kralj vutre, nedavno je odlučio da istisne Iana McKellena iz uloge Gandalfa. Tim povodom je snimio materijal za audiciju. 
Kakav car!
Smoke is white! We have a new wizard!
Asocijacija je jasna, zar ne?
Sinoć je grupa Rammstein održala spektakularan scenski pirotehnički nastup sa muzičkim izvođenjem (AKA koncert) i, koliko vidim po reakcijama, zadovoljila 15.000 obožavalaca. Nikad nisam bio ljubitelj ove vrste spektakala, počev od muzičkog žanra; ja volim suptilnije forme. Ali znaš kako je – kad je nešto jako dobro, ne preostaje mi ništa drugo nego da skinem kapu i naklonim se.
De, da čujemo i vidimo izvedbu njihove najpoznatije pesme, praćenu prljenjem obrva svih koji su se zatekli u fan pitu (ili je to bio krematorijum pit? 
), pa ću da vam ispričam nešto.
U kolima je drndao radio, bezbojna pesma se završila, a onda je krenula reklama saopštena bezbojnim ženskim glasom:
U butiku Trt – mrt možete nabaviti venčanicu iz snova!
A snovi prestaju čim se venčanica skine! – pomislio sam istog trenutka. 
Novi album posle dugog ćutanja je jedno, a poliranje legata, da i mlade generacije nauče, nešto sasvim drugo.
Trinaestog aprila se navršilo tačno 40 godina od objavljivanja meni omiljenog albuma Davida Bowiea. Aladdin Sane (1973) nije izgubio ništa od svoje magije za to vreme. Štaviše, patina koju je dobio samo je učinila sadržaj vrednijim. Danas neću da vas podsećam na one ludačke partiture na klaviru, nego na “Drive-In Saturday“, klasik romantičnog doba rock’n’rolla.
His name was always Buddy and he’d shrug and ask to stay
She’d sigh like Twig the Wonder Kid and turn her face away
She’s uncertain if she likes him but she knows she really loves him
It’s a crash course for the ravers… It’s a Drive-in Saturday
Nastavite sa čitanjem… “Bioskop na otvorenom, sećanje iz budućnosti (verovatno godine 2033.)”
Retko šta u muzičkom svetu me iz cuga izuje. Grupa Salsa Celtica je to uspela u prvih nekoliko taktova koje sam čuo. Valjda zato što je bilo leto, znoj je kapao sa celog tela, cupkanje nije prestajalo, a ja sam se pitao kome je na pamet pala ova, naizgled suluda, kombinacija.
Taman ste se naoštrili da oduvate publiku u drumskoj kafani, kad se partner javio da je dobio zauške. Kako ćeš izvesti onu melodiju?
Ovako.
Nastavite sa čitanjem… “Partner za tezgu na bolovanju, šta sad?”