Najbolje pesme, po pravilu, nastanu iz loših životnih iskustava. A retki su autori koji znaju da sve te užasne emocije koje slamaju čoveka pretoče u dobru priču uvijenu u zaraznu muzičku zavesu. Evo jedne od njih.
Category: Muzika
Muzika pokreće misao
Na sred, po sred i u sred srede
Džanum, na sred sela…
Slutim poznati su vam gornji stihovi, kao i reči “Ajde bre, svirite i pojte…“. Jest’ pojala Koštana, ni’e da ni’e; izvornim napevom pozabavio se i Mokranjac, a nakon nekoliko decenija za Mokranjcem, inspirisan izvornim motivima Stjepko Gut je pesmu uvrstio u svoju Srpsku simfonijsku jazz svitu.
Osma Mokranjčeva rukovet počinje sa Džanum, na sred sela, baš kao i osmi stav Gutove svite. Poslušajmo.
Leva ruka, desna ruka…
Danas slušamo nešto što je već klasik, iako većina slušalaca ne može da shvati kako je to moguće da klasici nastaju čak i u današnje vreme. E, pa mogu ako ih pravi Chuck Prophet.
Ili ne možeš da objasniš ili nema potrebe da objašnjavaš.
Džoni Jabukovo Seme
Glas koji smo voleli na prelasku sedamdesetih u osamdesete…
…u malo mekšem izdanju.
Ova varoš nije dovoljno prostrana da bi podnela nas obojicu
Jedan od omiljenih sportova kojima se bavim, kada sam raspoložen i imam dobro društvo, jeste prebiranje po muzici i puštanje “grupa koje nisu uspele”. Pa se po ko zna koji put pitam šta je to pošlo naopako.
Danas nisam dobre volje, potrebna mi je “veselica” koja će da me razdrma, a prva koje sam se setio je ova.
Nastavite sa čitanjem… “Ova varoš nije dovoljno prostrana da bi podnela nas obojicu”
Stara ljubav
Ovakvi trenuci se dešavaju retko i najvećima.
Imam tezu o gitarskim solo deonicama: najbolje su one koje se završavaju prvim tonom, dok sve ono što sledi predstavlja obavezno ili neobavezno fraziranje koje je uslovljeno strukturom ili idejom o improvizaciji. To su solo deonice koje tim prvim tonom ostvaruju svoju svrhu, izazivajući žmarce uz kičmu, čineći da se slušalac apsolutno preda. Za sve ove godine i kroz svu muziku koju sam preturio preko glave, takve solaže mogu da prebrojim na prste jedne ruke. Danas slušamo izvedbu u kojoj se nalazi meni omiljeni takav momenat.
Slušajte sve pažljivo. Trenutak o kome pričam se nalazi na 4:30.
Truckanje preko planine
Ajmo, udri! Petak je popodne!
Danas slušamo prangijaški klasik: “Rocky Mountain Way” je prvi pravi hit koji je legendarni Joe Walsh ostvario u karijeri. A usput ćemo da se prisetimo i vremena kad je ta pesma postala omiljena na radiju duž Amerike. A onda ćemo da premotamo šta je bilo posle.
Za Jazgurovu farmu
Ovih dana bolujem. Čvaknuo me virus na kraju sezone. Ali mrdam.
I, baš sam hteo da napišem nešto o čudnom čoveku čija me je muzika oborila s nogu poslednjih meseci, a ono problem. Link koji je do pre nekoliko dana bio živ kao ilustracija onoga on što stvara više ne postoji. Očas posla nestade autor u opskurnosti iz koje se neočekivano pojavio.
Velikom delu nastanka popularne muzike koju znamo kao rock and roll sam svedok. Kako je nastajala, razvijala se i kojim se, ponekad čudnim putevima, kretala. Žao mi je samo jednoga: bio sam suviše mlad u vreme kada je stvaranje muzike bilo izjednačeno sa rečju SLOBODA. Kraj šezdesetih godina prošlog veka bio je kompletno kreativno ludilo, a stvari su se odvijale mimo zvaničnih institucija. Kada se establišment opasuljio, brzo je ugasio svetlo.
Muzika za gladijatore
You took me to a prison and you said it’s chief was me
Then you locked me deep inside you and threw away the key
Danas sledi poslastica. Najpre da pustimo stvar, jer poželećete da je čujete bar dvaput, pa da vas onda podsetim na nekoliko važnih činjenica…
Molim, glasno: bar na početku, dok se bend ne zaleti, da bi vam krenuli žmarci uz kičmu.
Povorka ritmova
Kere laju, a…
Malo je onih koji ne bi prepoznali džez standard Karavan, proslavljen stotinama izvođenja Djuka Elingtona (Edward Kennedy “Duke” Ellington) i njegovog orkestra. I nakon Elingtonove ere i uvele popularnosti big bendova Karavan je nastavio da se kreće prilagođavajući se različitim terenima, zaustavljajući se u plodnim ili manje plodnim oazama… Važno je da se i dalje kreće, u sinkopiranom ritmu skrećući i vraćajući se svojoj ruti. Da bismo saznali kuda je sve Karavan prolazio i naslutili kuda bi mogao da stigne, moramo prvo da upoznamo karavan-bašu, vođu puta. Ne, to nije Djuk Elington.
Karavan je komponovao portorikanski trombonista Huan Tizol (Juan Tizol; prema novim transkripcionim pravilima koja se odnose na hispanistiku Z ostaje Z, iako ćemo još neko vreme prezime ovog tromboniste izgovarati kao Tisol), daleke 1936. godine, a u Djukovom orkestru bio je važan šraf od 1929. do 1944. godine. Možda niste znali da ova čuvena numera ima i tekst koji je napisao Irving Mils (Irving Mills), nezavisni izdavač i prijatelj mnogih džez muzičara.
Priči nikad kraja, ali ‘ajde da se okrenemo muzici. Čućemo nekoliko različitih izvođenja, a ako se zainteresujete pronaći ćete još mnoga druga. Ipak, pozivam vas da verujete mom izboru 
. Na čelu ove povorke je prva verzija koju su 1936. godine snimili Barni Bigard (Barney Bigard) i njegovi Jazzopaters. Krećemo!