Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Vesti su razne, česte, ima ih previše i posle ne znamo šta ćemo sa njima. Pogotovo kontekst ovog utorka… Znate šta, odoh ja u Zrenjanin da se vidim sa prijateljem, a vas ostavljam sa vešću da je Roger Chapman juče navršio 71 godinu života.
Ne mogu da prenebregnem činjenicu da je Roger Chapman poznatiji po gostovanju u pesmi “Shadow on the Wall” Mikea Oldfielda nego što je bio frontmen grupe Family tokom ključnog dela karijere te grupe. Prisećamo se jedne od najpoznatijih numera iz tog opusa.
Sva je istina da danas sa Ostrva stiže tužna vest: Margaret Thatcher je otišla na Neko bolje Mesto.
Prisećamo se Gvozdene ledi, njene stamene politike i poneke greške u koracima. Barem je to tako izgledalo iz ugla malog čoveka koji nije mogao da razume zašto je onoliko dečaka moralo da izgubi život zbog jednog kamička u južnom Atlantiku.
Slušamo muziku posvećenu toj grešci.
Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo ovu pesmu, verovatno negde sredinom sedamdesetih prošlog veka…
Sećam se da me je prvo žacnuo sitan i precizan vez gitara, divna melodija, emotivno pevanje. Tek kasnije sam obratio pažnju na tekst:
Čitaoci i slušaoci se verovatno pitaju kako nastaju prilozi koji se nalaze na Suštini pasijansa? Evo, ovako.
Dan je, barem u Šumadiji, tmuran. Jedan od autora Muzike za popodne je bolestan. Spisateljica dva čitana romana i jednog koji tek nastaje, ali nikako da se sastavi, bila je vredna i javila se rano. 
Kašičica optimizma se valjala po kući… a ideja koja je postojala bila je sve dalje, čitaćete o tome…
Razmišljao sam šta da napišem, a da ne budem pametan… A muzika je i dalje svirala… To je sastavni deo moga života. I šta da kažem, a i zašto bi trebalo da dam neki komentar?
Ništa!?
Kada sam svojevremeno izjavio kako svoje predrasude gajim kao kućne ljubimce, nisam mislio i na one predrasude koje su potekle od nekog iskustva nastalog kakvog lošeg dana ili u uslovima koji su iskrivili sliku o nekome ili nečemu što je predmet mog razmišljanja. Znajući da sam ponekad sklon ishitrenim ocenama, gledam da povremeno preispitam poneku raniju odluku, čisto da bih bio u prilici da ispravim pogrešno mišljenje ili učvrstim ono koje se pokaže kao pravilno. Ako se i ne setim sam, tu su uvek neki dobri ljudi koji će me podsetiti.
Predmet jedne moje stare predrasude je i predmet svirke iz džuboksa ovog popodneva.
Danas slušamo zanimljivu, alternativnu verziju poznate pesme sa jednog od najvažnijih albuma grupe The Beatles: to je “And Your Bird Can Sing“, čiji matični album je Revolver (1966). A ova verzija je sa nekog izdanja o kome nisam znao ništa do danas.
Da kažem koju o nečemu u šta se ne razumem. Ali volem.
Slučajno, jutjubirajući unaokolo, natrčim na pojavu koja se zove Betcha Can’t Play This. Koliko god razumeo da je to savremeni truth or dare način pristupa vazda mladim, kočopernim ljudima koji misle da su posisali svu mudrost uz majčino mleko, ceo koncept mi je smešan. Ne razumem se u sviranje gitare, pa nisam ni zagledao šta kojekakvi gitaristi misle da ostali garant’ neće odsvirat’. No, onda naletim na moj omiljenog Johna Petruccija. I to odgledam. Izvolite:
Vidim da Petrucci tu objašnjava kako se svira nešto grozno brzo, a možda uz to i zapetljano. Vidim i da on to radi lako, naravno u istom onom smislu u kojem i Karlsen lako pobeđuje kada igra šah: lakoćom beskonačnih sati samovanja sa instrumentom. I pomisli čovek, on bi ovo mogao da radi stalno. I verovatno je tako.
Danas slušamo nešto što se može smatrati klasikom romantičnog doba naprednog rocka na Ostrvu. Na poslednjem koncertu turneje povodom albuma On an Island, koji je David Gilmour upriličio u brodogradilištu u Gdanjsku 26. avgusta 2006. godine, odsvirana je jedna numera iz klasičnog repertoara rane faze grupe Pink Floyd: to je “Fat Old Sun“, sa albuma Atom Heart Mother (1970).
Ima tome već dve-tri nedelje: moj stari drugar Čeda Fancy se setio grupe koju i on i ja jako volimo. Mislim da je jedna od dvadesetak audio kaseta koje sam sačuvao posle penzionisanja tog medija upravo kompilacija grupe Sweet koju mi je on snimio…
Ovo, naravno, treba slušati jako glasno.
Pogled kroz prozor mi govori da sunca danas neću videti. Neka, nije važno, toplo mi je oko srca. A i rukama je toplije dok veselo pljeskaju. Jednostavno, ne mogu da se uzdržim. A povod? Evo ga!
