Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Ovo je, pre ili kasnije, moralo da se desi…
Koliko god da smo Muppet Show smatrali prdačinom, postojali su momenti za pamćenje, pogotovo kad je reč o muzičkim komadima koji su tamo izvođeni. Legendarno beše gostovanje velikog džezera, bebop velemajstora: Dizzy Gillespie je morao da malo potkači Kermita ma kraju epizode… No, slušajte ovo ludilo, jer nije naivno.
Danas ću da se pozabavim temom zahvatanja u opus nekog ko je iz sasvim druge priče…
Znate već za onu moju tezu, pominjao sam je desetinu puta, kako postoje pesme koje su autorsko delo jednog muzičara, ali nečija interpetacija učini da pesma postane njegova i tu više nema pomoći. Setićete se pesme “Hurt” od Nine Inch Nails u izvedbi Johnnyja Casha, za koju je autor Trent Reznor rekao da mu je draža u toj verziji nego u bilo kojoj drugoj. Podsetiću vas da i dalje tragam za dokazom navodne izjave Leonarda Cohena: priča veli da kad je čuo za verziju svoje pesme “Hallelujah” u izvedbi Jeffa Buckleyja, rekao je “ta pesma je bila moja, a sada je njegova”. I da ne nabrajam dalje: primera koliko hoćete.
Danas sam se zainteresovao kako to izgleda kad jedan vrhunski, decenijama afirmisani umetnik uzme pesmu od drugog vrhunskog umetnika – pri čemu je i sam stvaralac najvišeg nivoa, ali iz neke druge sfere. Šta biva tad?
Slušaj pažljivo.
Devojčica je stavila novčić u šešir onog čike sa veeeelikom violinom, a onda se desilo nešto neočekivano. Veoma neočekivano.
Ostajem zapanjen lepotom ideje flashmob muzike. Ne znam šta bih dao da doživim lično tako nešto…
U Knez Mihailovoj u Beogradu bi verovatno pozvali interventnu jedinicu da reši problem.
Iako posedujem i (neko) formalno muzičko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao što se to često dešava u životu. Znate, ono, hteo bih da pričam o nečemu, a tema, sama od sebe, beži nekim čudnim meandrima i nikako da se spojimo.
Jedina opera koju sam mogao da svarim od početka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, što je, može se reći, sasvim normalno za mene. I još neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvođenju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.
Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi Joyce Di Donatto za konačni rezultat. 
Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. Komšije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muzičkog odrastanja. 
Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, učio je muzičko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…
Nastavite sa čitanjem… “Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu”
Danas sam se setio pokojnog Ace Bange. Bio je to čovek čije prijateljstvo vredelo zaraditi, a čije vrednosti nije bilo lako razumeti jer nije želeo svakom da ih otkriva. Imao sam tu ludu sreću da sa njim izgradim odnos poverenja, zahvaljujući čemu sam mnogo naučio o nekim stvarima… No, ajde-de. Banga je otišao na Neko Bolje Mesto pre pet godina. A mene na njega uvek podseti pesma simboličnog naslova N’Oublies Jamais, koju je veoma voleo.
Sinhronicitet: Banga je obožavao i Catherine Deneuve i smatrao je možda najlepšom ženom koju je ikad video. Znajući da je bio globtroter, pitao sam ga da li ju je ikada video uživo, a on se samo smeškao…
Nisam mogao da odolim posle onakvog centaršuta Valexa, kada je u postu pomenuo ove vesele devojčice…
The Bangles su ženski bend koji zna da svira, zna da komponuje i zna da dobro prezentuje svoju muziku na koncertima. Iako je to relativno jednostavni gitaroški pop, njegovom šarmu teško je odoleti.
Ovako je počelo…
Pa se nastavilo…
Prigodna muzička podloga za ovo belo što sam mislio da ga neću više čistiti s auta do novembra…
– Da li više voliš Simona ili Garfunkela – pita glavni junak filma “This is 40” ortaka u kafeu.
– Garfunkela, naravno – odgovara ovaj.
– Ali Simon je pisao sve pesme!?!?
– Svako danas može da piše pesme, ali Garfunkel zvuči kao jeb*** hor anđela!
Sajber i ini svetovi raspucali su se povodom obeležavanja četiri decenije kultnog albuma “The Dark Side of the Moon”. I uvek može još.
Kad razmislim, ja ovaj moćni muzički paket proslavljam nekoliko puta mesečno, već decenijama unazad… Jedan od retkih albuma koji su mi ostali zakovani u dušu za čitav život. Ovog puta vašoj pažnji preporučujem živo izvođenje u Londonu 1974. godine.
Moćno, zar ne?
A sad nešto s mog omiljenog albuma devedesetih…
Iako je izašao 6 meseci posle čuvenog Nevermind grupe Nirvana, Angel Dust je ipak za mene lično album koji je najavio šta će se dešavati s muzikom u toj deceniji (izuzimajući ove prostore).
One more cup of coffee for the road
One more cup of coffee ‘fore I go to the valley below
Juče sam pričao sinu kako su, svojevremeno, u časopisu Mojo, poznati i priznati muzičari birali stotinu najznačajnijih pesama Boba Dylana. Samo me je pogledao i krenuo da pretražuje bazu kućne fonoteke. S obzirom na to da je tinejdžer, ništa mu nije bilo jasno pa se, sasvim logično, razgovor nastavio:
– Koliko je dobrih pesama Dylan napisao?
– E, a zašto baš najteže pitanje?
– Zašto je to najteže pitanje?
– Zato što su oni birali sto najboljih, ja znam bar još sto njegovih najboljih…
U stvari, problem je bio da se prisetim loših pesama… I muzika je već počela da odzvanja negde u meni.