Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Ne, ovo nije naziv pesme. Danas je 88. rođendan velikog majstora džeza.
Kao što sam već pomenuo u priči o Herbieu Hancocku, imao sam privilegiju da me konsultuju koje izvođače bih preporučio za učešće na prvom “West Ritam Music Festivalu”. A meni se baš slušao Roy Haynes uživo…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori”
Radilo se šta je moralo da se radi, otišao dan k’o dlanom o dlan, pa muzika za popodne nije popodne, nego uveče. Šta ćeš. Ali, ako je za utehu, evo jednog briljantnog dela, u jednoj kultnoj TV emisiji.
Izvedba Billa Withersa: odlična. Pesma: kultna. Faca bubnjara: neprocenjiva.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za veče posle tihog popodneva: Nema sunca”
Povodom prisećanja na delo čoveka kakav se neće ponovo roditi, o čemu ćete biti više (i bolje) podsećeni u večerašnjim prilozima, ovog popodneva slušamo jednu važnu pesmu.
Sve što dodirneš,
Sve što vidiš,
Sve što probaš,
to i osetiš.
Sve što voliš,
Sve što mrziš,
U sve to sumnjaš
i sve to čuvaš.
Sve što pružiš,
Sve što prodaješ,
Sve što kupuješ,
prosiš, zajmiš ili kradeš,
Sve što stvoriš,
Sve što raščiniš,
Sve što učiniš,
Sve što izrekneš,
Sve što okusiš,
Svako koga sretneš,
Svako koga uvrediš,
Svako s kim se boriš,
Sve što biva,
Sve što je bilo,
Sve što će biti,
ama sve pod Suncem je u skladu.
Ali Mesec je zaklonio Sunce.
Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.
Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).
Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.
Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.
“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.
Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.
Mediji imaju jezivu osobinu propitivanja VIP ličnosti. Najgore pitanje od svih je: “Šta biste poneli na pusto ostrvo?” Moje pitanje je bolje: “Koga biste, opremljenog samo albumom The Dark Side of the Moon, poslali na pusto ostrvo?”
Dan pred četrdesetogodišnjicu objavljivanja nestvarnog genijalnog albuma The Dark Side of the Moon, desilo mi se normalno subotnje jutro. Omladinac se razdragano probudio u šest ujutru, već pola sata kasnije je bio duboko nezadovoljan stanjem zakucanosti bežičnog rutera, što sam rešio brzinom proporcionalnom količini komatoznog stanja u kome sam bio; konačno sam ustao u devet, nažalost kupio novine, i nažalost krenuo da ih čitam.
Što ti je sinhronicitet: prvo se pokazalo da mi je Miloš ostavio samo ovu stvar na raspolaganje, a nju sam već planirao da okačim. Posle me je Valex podsetio da je već koristio tu pesmu u nekom drugom kontekstu. Polako, ali sigurno, stara teza da svaka ‘tica svome jatu leti potvrđuje se po ko zna koji put….
Kako da opišem svoj prvi doživljaj veličanstvene pesme, a da pritom ne budem patetičan? Znam: skrenuću pažnju da sam se sa albumom The Dark Side of the Moon sreo relativno kasno. Album Wish You Were Here sam već znao napamet i prešao sam na Animals… Pa mislim, blagi bože, plasirati klincu od dvanaest-trinaest godina takav materijal: niti sam razumeo strukturu, engleski pogotovo nisam poznavao dovoljno da bih razumeo o čemu je tu reč, imao sam ideju da tu mora da postoji neka psihodelija… Ah, da: kao redak pripadnik svoje generacije koji je imao reč “psihodelija” u svom rečniku, svakako sam se pravio važan…
Samo da pustim pesmu, pa nastavljam sa pričom dalje…
Nevidljiva ruka steže mi grlo kada se trudim da pretočim u reči punoću života koju u mene unosi Pink Floyd muzika
Porodična seoska kuća, to konačno utočište umirujućih mirisa i zvukova, zavučena je između brda i livade nad kojim se za vedrih noći vidi Mlečni put taman toliko da raspali maštu. I baš koliko treba iznad brda počiva svetionik naše epohe, zvezda Severnjača. Oko nje se vrti najslavniji rezultat milenijuma mešavine straha i dosade naših predaka, cirkumpolarno sazvežđe Velika kola, Ursa Major. Ili, ponekad, na anglosaksonskom govornom području… Great Gig.
Dragi moji,
Danas Suština pasijansa otvara svoje srce jubileju.
Mislim – jebe se nama za jubileje, nismo spali na to da nam godišnjice predstavljaju lajtmotiv delovanja, ta vremna su prošla, cveće je nabacano na žutu kaldrmu dok je priolazila štafeta, nego ovo je ozbiljna stvar.
Elem, danas je četrdeset godina jednog od najvažnijih dela u muzici dvadesetog veka. Reč je o albumu The Dark Side of the Moon°, magnum opusu engleske grupe Pink Floyd.
Predlažem da saznate poneku pikanteriju o nastanku tog dela.
Be on my side, I’ll be on your side, baby
There is no reason for you to hide
It’s so hard for me staying here all alone
When you could be taking me for a ride…
– Kako stvari stoje, ponekad je potrebno da se podsetimo temeljnih stvari – rekoh, prebirajući po fonoteci i tražeći šta sledeće da pustim na slušanje.
– Slažem se. Ali, ko će da odluči koje su to temeljne stvari? Hoćeš da kažeš da si to ti?
Možete li mi verovati da sam zaista vodio ovakav razgovor? I to sa osobom koja je svojevremeno dovedena u priliku da drugima postavlja kanone muzičkih vrednosti, što svesrdno i čini kad god može!
Setim se ponekad tog budalastog dijaloga. Ne zato što bih imao išta protiv toga da ljudi saopštavaju svoje muzičke preference drugima (naprotiv!), pa čak ni protiv toga da to ponekad čine tako agresivno kako je to umeo da čini moj sagovornik (koji, pak, nije imao problem da mene naziva agresivnim i, biser, uskogrudim i punim predrasuda). Nego zato što mi je žao što ti ljudi rasipaju neverovatnu količinu energije i vremena na nešto što uopšte ne razumeju.
Nastaviću posle petnaestominutnog školskog časa iz rock’n’rolla.