Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Citat dana dolazi od čestitog i veoma popularnog muzičara kome su trebale duge godine da dostigne elementarnu mudrost.
Jeff Beck svira gitaru na način koji se opire opisivanju.
Eric Clapton
Imalo bi tu još štošta da se kaže na reči koje je E.C. izgovorio o svom prijatelju u kameru tokom uvodne reči na DVD-u sa koncerta Crossroads 2007 u Čikagu. Ali…
Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.
U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.
Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.
Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.
Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.
Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.
To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.
(Via)
Svi znate ovu numeru. Jedna je od najvećih u istoriji rock’n’rolla. Hajde da malo njušnemo kako je Layla evoluirala tokom više od 40 godina postojanja…
Šta reći? Ima li šta da se priča? Ova pesma je kao najlepši auto na svetu, kao najbolji gutljaj vina, kao pogled na mesto koje ste celog života sanjali da vidite svojim očima. Ovo slušate celog života i nikad vam nije dosta. Je li tako?
E sad, trik je u tome što svi mi tokom života polako razvijamo svoje ideje, pa i one o najboljem autu, najboljem vinu i najdražem mestu na svetu. Tako je i Eric Clapton menjao svoju najbolju numeru kroz godine.
Na primer, ovako.
Nastavite sa čitanjem… “Layla: Evolucija jedne velike pesme”
Poslušajte.
Album 50 Words for Snow izlazi 21. novembra. Svetska premijera singla Wild Man beše jutros na BBC Radio 2.
Dok ja postignem sve što treba da bih mogao da se vratim Suštini pasijansa onako kako dolikuje, predlažem vam mali intermeco uz muziku sa Apalača.
Ako ne poznajete muziku koju svetu daruje Gillian Welch, propustili ste mnogo. Ovaj performans dvoje starih saradnika (Gillian Welch i Dave Rawlings već godinama rade zajedno) je samo mali primer da poštovanje korena čini mnogo.
Jutros je otišao jedan od velikana popularne folk muzike.
Upravo sam pročitao vest na blogu NME.
Bert Jansch je najčešće bio obeležavan kao predvodnik talasa škotske folk muzike. Sva je istina da je njegov domet bio daleko veći i da je dopirao i preko Ostrva.
Na današnji dan pre 41 godine, ovaj svet je napustila najbolja bela pevačica bluesa koja se ikada rodila. Janis Joplin je bila najsjajnija zvezda i zato je brzo sagorela…
Imao sam dvanaest godina kad sam čuo ovu pesmu i zauvek se zaljubio u taj glas:
Uh…
Sad sam se setio kako je na jednom koncertu Big Mama Thornton morala da kaže “znate, ipak je ovo moja pesma, a ona mala ju je ukrala”. E, pa to se poklapa sa mojom starom tezom o preotimanju pesme. Sorry, Big Mama: Janis je u ovu pesmu ugradila dušu i bila spremna da sagori svaki put kad je peva.
Uostalom, danas znamo da ona jeste sagorevala dok je pevala.
Kad smo kod preuzimanja pesme… Imate li uopšte ideju koliko ljudi nema blage veze ko je autor ove pesme?
Mnogo. A još veća groteska: Janis nije ni doživela da vidi kako je njena izvedba pesme dospela na prvo mesto top liste…
Uvod ću da zaokružim klasičnim repertoarom. Da je Big Brother & the Holding Company snimio samo ovu jednu numeru, bilo bi dovoljno za svaku antologiju. No, biram underground verziju, jer studijsku već znate, a krajnje je vreme da se odmaknete od lenjir-fonografije.
Eh…
Nastavite sa čitanjem… “Janis Joplin: danas 41 godina kako je otišla”
Dok ja slušam novi album Stevea Hacketta i spremam poslednje dve fotke dana, vi se malo pozabavite dobrom svirkom u žanru koji nije postojao pre nego što je Jon Hiseman okupio ove barabe oko sebe i napravio jednu od najzanimljivijih rock’n’roll priča koje mogu da se ispričaju.
Dragi moji: Colosseum – ponovno okupljanje 1994. godine, snimak sa koncerta u Kelnu. Dave Greenslade u elementu, Clem Clempson pravi najbolji upad akustičnom gitarom otkad postoje akustične gitare… A dalje…
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Jednog dana ću vam pričati o grupi Colosseum. U međuvremenu, ko god samoinicijativno presluša Colosseum Live! (1971) pre sledećeg vikenda, ima piće od mene.
Ovaj edipovac će dogurati visoko u takmičenju X Factor. Ono jeste da nema neku pojavu i da neko treba da ga nauči scenskim kretnjama. Ali zna da peva.
Faktor iznenađenja je bo presudan da lik postane popularan u sekundi. Setićete se sindroma Susan Boyle… Ili, još bolje, Paul Potts… Ovaj glavonja nije baš taj pevački nivo, ali svejedno: masa ga jednako prihvata. A kad te populus stisne u rašlje, nemaš mnogo mesta da se koprcaš i potežeš finese.
Što se mene tiče, nije me kupio. Osim što previše podseća na Joea Cockera, lik previše afektira sa tim figurama. Mislim, neko možda i voli da sipa osam kašičica šećera u šolju kafe, ali ja to ne volim – i to pre zbog glupog koncepta nego zbog preslatkog ukusa.
I tako, dok vi otvarate stranice na Suštini pasijansa, a automat se brine da prilozi idu redom u zakazano vreme, Jasna i ja smo se iskrali i upravo smo na koncertu Gibonnija na Spensu.
Prosto, tako.
I još malo sa koncerta u Subotici 1. decembra 2010, gde sam takođe bio prisutan. Strpite se tokom prvih minut-dva.