Danas je rođendan čak četiri muzičarke čiji radovi se mogu naći u mojoj fonoteci! Poseban kuriozitet ovog podatka je to što su njihove žanrovske odrednice toliko široke i međusobno raštrkane da teško može da se nađe ikakva dodirna tačka – eventualno uz pomoć mnogo dobre volje i nekakvih asocijacija.
Idemo redosledom rođenja. Prva na listi je Patti Page (r. 1927), čija izvedba čuvene numere Tennessee Waltz je bila i ostala najbolja u literaturi.
Baš da skočim sam sebi u stomak, jer upravo nalazim da je sledeća na listi snimila i Tennessee Waltz. Doduše, to nije bilo u ritmu 3/4, a tu je bila i ona simpatična klinka da podeli radost, no svejedno.
Mesec novembar će u mom okruženju biti obeležen petogodišnjicom časopisa National Geographic Srbija. To što je u istom mesecu rođendan domaćina ovog mesta, a i moj, posmatraću kao simpatičnu koincidenciju. Ako koincidencije postoje.
Pre nego što pređem na stvar, imam i jednu digresiju povodom meseca novembra, pa poslušajte.
Ali, druga je tema i povod za ove redove. Jednostavno, kada sam u završnoj reči novembarskog broja preporučio kompoziciju Pola Dezmonda (sasvim sam ispustio iz vida da je i njegov rođendan u novembru), poželeo sam da čitaocima preporučim nekoliko obrada ove svetski poznate kompozicije, a prostor kojim raspolažem u rubrici nije baš najpogodniji za to. Zato sada koristim ukazano gostoprimstvo, da podelim dve verzije koje u poslednje vreme slušam češće od ostalih. Obe su gitarske, obe su retko viđena majstorija, nadam se da ćete uživati. O autoru i izvođačima možete na mreži saznati dovoljno ukoliko vas bude zanimalo.
Znate li ko je Pelageja? E, pa sad ćete saznati. I nećete nikad zaboraviti, garantujem vam. Meni je baš po volji, od prvog dana kad sam saznao za nju. A pogotovo danas, na moj stotinu šesti rođendan. Aj, pa živeli!…
Ima nešto preko dve godine, Zoća je došao u posetu. Kao i obično, doneo je sa sobom pun džak muzike iz Ali-Babine pećine. Suvo zlato, kao i uvek.
Prilično neobično, reče da je poneo nešto što je našao na jutjubu; nije neki kvalitet zvuka, ali ima da se razbiješ k’o zvečka kad čuješ.
Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.
Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.
Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.
Udovoljio mi je.
– * –
Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.
Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.
Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.
Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:
Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!
Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…
Da se prisetimo fantastičnog spota. Uzgred, nije bitno da li je dan napolju baš perfektan: bitno je kakvim ćete ga vi sami učiniti. Uostalom, meni je ovaj dan poseban. Kroz nekoliko sati ćete saznati zašto.
Najzad, iskra u očima je oduvek bila važnija od Sunca na nebu.
Ovaj spot (i video rad i muzička izvedba) mi se toliko dopada da mi čak ni prisustvo onog govneta° ne smeta.
Nego, imate li favorita u ovom spotu? Moji favoriti su Dr John i Joan Armatrading: kratko, ali jebitačno.
° Zašto Bona nazivam i smatram običnim govnetom, razumeće svako ko iole razume šta je to rock’n’roll. O tome ćemo pričati drugi put. Uostalom, to da je Bono kapitalno govno – odavno postoji dokaz i u onoj epizodi serije South Park.
Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…
Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.
U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:
Ah, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…
Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…
Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.
A ako među vama ima onih koji ne znaju ovu pesmu, ne recite nikome (ono “sram vas bilo” vam sleduje svakako… i tako to) nego se brzo uputite, pa se posle pravite blesavi. Može da pomogne matična verzija, ali vi već znate da ja više volim dobre koncertne zapise.
Pojačaj glasnoću!
E, tako. Sasvim prikladno da započnemo radnu nedelju.
Neću puno da vam pričam. Samo da vas podsetim da je i muzika integralni deo TED konferencija. Jer, najzad, dobra muzika je oblik ideje vredne širenja.
Poslušajte ovo izvođenje muzike, a posebno ispratite cirkus koji počinje, otprilike, posle šesnaest i po minuta. Ako se ne naježite barem jednom na ono što sledi, to znači ili da ste gluvi kao top ili da ste izgubili sve emocije. A ako vam grunu suze dok budete slušali tu improvizaciju, nemojte se začuditi: Jennifer Lin ima u sebi crtu božanskog dara da dotiče druge muzikom koju stvara.
C, G, H, A, E… Da, znam šta kažu na snimku: ali mi umesto engleskog B kažemo nemačko H.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Nego… Izvinjavam se na nasrtljivom nametanju činjenica: možda ne bi bilo loše da na vreme ukapirate (jer ja nisam) da je Jennifer Lin u vreme snimanja ovog nastupa imala samo 14 godina. Da, slovima: četrnaest. U Yamahinom akademskom programu za mlade je otkad je imala četiri godine života…
Sad možete slobodno da pustite ceo nastup ispočetka ili bar deo od 17:30. Ama, gledajte i slušajte sve: ova 24 minuta su vrednija od 24 sata gledanja televizije (u slučaju Pinka i Prve: 24 dana).
Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Ah,