Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Početkom 1965. godine Paul Kantner i Marty Balin su pravili planove za formiranje nove, još neimenovane grupe. Kantner je predložio da uključe njegovog drugara Jormu Kaukonena, a mnogi izvori navode da je upravo on predložio ime za novu grupu koju danas dobro znamo.
Tako je poleteo Jefferson Airplane, postajući perjanica psihodeličnog roka.
No, nije išlo sve tako glatko.
Današnji klinci verovatno ne znaju ništa o Španskom građanskom ratu. A zašto bi ih on i interesovao kada su, mahom, ušuškani u virtuelnoj stvarnosti u kojoj im se neprekidno, kao na pokretnoj traci, serviraju isto takva virtuelna zadovoljstva. U vreme kada se o internetu i globalnim mrežama nije moglo ni sanjati, ovaj rat je bio u neku ruku globalan (iako i lokalan) jer je poslednji u kojoj je promovisane nekakve opšte ideje koje su se, uslovno, mogle ticati celog sveta.
Doduše, uglavnom levičarske, danas tako nepopularne.
Among the headstones you played as boys
Crypts and tombs like a roomful of toys
Just up the river from the smoke and the noise
Gethsemane
Kao što zna naš svaki redovni čitalac, Richard Thompson je drag gost na stranicama Suštine pasijansa. I tako, evo nas opet, po ko zna koji put, u društvu neverovatnog muzičara. Šta se tu može: priznajemo da smo slabi na genije, pogotovo na one čiji smo savremenici i čijeg dela smo svedoci.
Teško je dodeliti primarni atribut tom čoveku, jer bilo da ga predstavimo kao kompozitora, tekstopisca, instrumentalistu ili kao poznavaoca istorije muzike čije derivate svesrdno crpi kao izvor i inspiraciju, Richard Thompson je mnogo puta opisan kao velemajstor van kategorija, neko čiji uspesi se mogu meriti jedino sa malobrojnima iz iste niše iz koje su potekli, a to je nešto od najbolje autohtone muzike koju je Engleska ikada dala svetu.
Najdosadniji deo priče je da za pedeset godina karijere tu nije bilo nijedne omaške, a kamoli pada.
Za rođendan sam dobio na poklon knjigu o kragujevačkim kafanama. Zanimljivo štivo. Ni sam do sada nisam znao koliko ih je bilo, a mislio sam da sam ih prošao skoro sve. Ispostavilo se da za polovinu nikada nisam ni čuo da postoje i da sam decenijama živeo u zabludi. Odavno više ne idem po kafanama, jer se u njima svakako nisam opijao, a onoga zbog čega sam u njima proveo toliko vremena više nema – ljudi sa kojima sam satima divanio razbežali su se po celom svetu, a konobarice koje su znale šta pije svaki gost davno su se poudavale. U ovim današnjim kafanama nemam nikakvu želju da sedim – ili me trese u mali mozak neki dance/trance koji nit smrdi nit miriše, ili bezlična ambijentalno meditativna muzika koja ubija svaku želju da nešto pojedem ili popijem.
O narodnjacima kao muzičkom backgroundu neću ovaj put…
Kada sam, na preporuku prijatelja, po prvi put poslušao grupu War on Drugs kao “nešto što će biti sledeća velika stvar”, nisam delio njegovo oduševljenje. Ideja da se na motorični ritam i sonične gitaroške udare tipične za alternativne grupe poput Sonic Youth ili My Bloody Valentine nakaleme sofisticirani stihovi i melodične linije učinilo mi se zanimljivim, ali je krajnji utisak bio polovičan. Na njihova prva dva albuma nisam mogao da pokažem na pesmu za koju bih rekao da me je oborila s nogu.
A onda su snimili Lost in the Dream (2014)…
Pravljenje kojekakvih lista je, pojavom interneta, postalo jako rasprostranjen sport. Obično su tipa “najbolje od” ili ”ključne pesme, albumi toga i toga”. Takve liste je najbolje zaobići u širokom luku, što i sam radim. Iz toh lista se retko kada može saznati nešto novo, a na osnovu jezika sastavljača koji obrazlaže svoj izbor mogu poprilično tačno da zaključim koliko ima godina i kakva mu je slušalačka kilometraža. Pride, takvi po pravilu zaboravljaju da saopšte kriterijum kojim su se rukovodili. A kada toga nema ili nije jasno objašnjeno, bolje je da se njihova sočinjanija zovu “pesme koje mi se dopadaju”, jer su u pitanju lični utisci upakovani u nezreli nastup.
Nekim slučajem, nedavno sam naleteo i na listu “najgorih pesama ikada snimljenih”…
Don’t know that I will
But until I can find me
The girl who’ll stay
And won’t play games behind me
I’ll be what I am
A solitary man
Ovo je pesma koja se voli na prvo slušanje.
U umetnosti kojom Kate Bush obogaćuje ovaj svet nema ničeg banalnog, ničeg ishitrenog, ničeg čemu se može bez griže savesti prići površno i radi puke zabave. Ako vam je do površnosti i efemernog doživljaja, moraćete da se osvrnete negde drugde.
Ali ako ste spremni da se suočite sa iskušenjem, nagrada može da bude velika.
Marty Paich je bio cenjeni američki pijanista, kompozitor, dirigent, aranžer, producent koji je delovao tokom pedesetih i šezdesetih. Imao je ozbiljnu klijentelu: Ray Charles, Ella Fitzgerald, Aretha Franklin, Stan Getz, Art Pepper, Frank Sinatra, Sarah Vaughan samo su neka od velikih imena sa kojima je sarađivao. No, kako je vreme prolazilo, sve više je vremena posvećivao muzičkom razvoju svoga sina koga mnogo bolje poznajemo. David Paich je tokom sedamdesetih preuzeo porodičnu štafetu postavši bliski saradnik Boza Scaggsa, kao cenjeni studijski muzičar, aranžer i koautor pesama mnogih muzičkih zvezda.
Sa svojim istomišljenicima, sve iskusnim studijskim muzičarima sa ozbiljnim pedigreom, krajem sedamdesetih upustio se u dobro poznatu avanturu – formirana je grupa Toto.
In memoriam: Tom Petty (1950-2017)
Da, znam: to je to, zona godišta kad sve češće čujemo da odlaze. Ali ovom čoveku još nije bilo vreme. Stalno je imao još jednog keca u rukavu, njegovi albumi su redom bili čisti štihovi. Muzika koju je svirao, ma koliko bila anahrona u svom prostom sadržaju, bila je veličanstvena u svojoj čistoti.
Tom Petty, veliki autor i izvođač rock muzike, otišao je na Neko Bolje Mesto 2. oktobra 2017. godine, nakon što je prenet u bolnicu zbog srčanog udara.
Ostaće zabeleženo i to da su neki mediji objavili vest o njegovoj smrti pre nego što se ta smrt zaista i desila. Ali, o tome ćemo porazgovarati drugom prilikom.
