Category: Priče o muzičarima

Priče, bajke, mitovi i ostale činjenice o ljudima iz muzike

Заувек без бољег наслова

како јој се глас ломи на неким местима, све мислим да јој се нешто дешава са грлом и да неће моћи дуго овако

Увек је била, у најбољем случају, звезда број два на том рокерском небу. Кад је Јосипа Лисац прешла у неке друге воде и штогод се одмакла од своје рокерске прошлости, она је остала иста она Зденка Ковачичек, краљица клупске свирке. Не сећам се да сам је икад видео пред симфонијским оркестром. Није она риба за ту воду.

Зато се појавила тамо где Јосипа никад није: на другом Бум фестивалу, 1973. Штета што се нико није сетио да сними слику, ал’ бар имамо албум.

Наслов је… стопедесетседма варијанта оног “за сада без доброг наслова”. Пука егзибиција, где ем бенд показује шта уме, ем се њој пружа прилика да се размахне гласом. Шта, има реч “тема” у наслову? То је само у излогу, ово није тематски комад. Ово је… разигравање. А то “број један” је можда мали миг Дади Топићу, који је претходне године објавио “Пјесму #3″… То нумерисање радова је ваљда зараза коју су ухватили дружећи се са фотографима. Тада је било нормално да цела серија фотки има исти назив, па онда на изложбу стигне “Весна #23”.

Nastavite sa čitanjem… “Заувек без бољег наслова”

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.

In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)

Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.

U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.

Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.

Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”

Može to i tako, zar ne?

Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.

I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…

Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.

Sad razumete, nadam se.

Nastavite sa čitanjem… “Može to i tako, zar ne?”

Beleške iz Jocine garaže

Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću?

Juče se navršilo četvrt stoleća, prokletih 25 godina kako je Frank Zappa otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas u totalnom rasulu. I zbilja, kad gledaš šta je sve otišlo u vražju mater sa ovom civilizacijom od tog vremena, nije lako da podneseš sve to. Od globalnog otopljenja kojeg su u to vreme bili svesni samo pojedini naučnici koje niko, kao ni sad, nije hteo da sluša, preko silnih prirodnih, ekonomskih i političkih kataklizmi, pa do godine nastanka world wide weba, tehničkog entiteta čija veličanstvena ideja o hitroj raspoloživosti planetarnog kompendijuma znanja morala da ustupi mesto video klipovima kučića i mačića, te “nećete verovati šta se zatim desilo” informacijama o tome sa čijim bratom od tetke je koja plastificirana drombulja upražnjavala analni seks ispred kioska za kokice u Diznilendu.

Šta mislite, šta bi Frank Zappa danas imao da kaže na sve to?

Nastavite sa čitanjem… “Beleške iz Jocine garaže”

Osmoglavo čudovište

Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.

Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.

Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.

A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.

Nastavite sa čitanjem… “Osmoglavo čudovište”

In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)

Jon Hiseman, vođa i bubnjar grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, da ne pominjemo mnoge druge koji izazivaju blagu jezu i strahopoštovanje, čovek koji je pomerio obrasce progresivne muzike tako što je spojio nespojivo i premostio ono što su pre njega svi tvrdili da se ne može premostiti, otišao je pre vremena na Neko Bolje Mesto, u ranim jutarnjim časovima 12. juna 2018. godine. Devet dana je nedostajalo da navrši 74 godine života. Do časa kada ga je kratka i žestoka bolest doslovno izbacila sa scene, jer turneja se tek zaletela, živeo je za muziku koju voli.

Danas ćete pročitati nekoliko reči u slavu velemajstora. Te reči su napisane na dve tastature: jedne u Kragujevcu i jedne u Kikindi, a napisala su ih dvojica prijatelja čije poštovanje prema muzičkom opusu Jona Hisemana traje već dugo i nepokolebljivo je.

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)”

Najvažniji debeljko rock’n’rolla

In memoriam: Fats Domino (26.2.1928.–24.10.2017.)

Ako su Elvisa smatrali za kralja rock & rolla, Chuck Berry je, nesumnjivo, bio car. Koju bismo titulu, onda, mogli da dodelimo Fatsu Dominu? Jer od njega je sve počelo. Pesma “The Fat Man” je snimljena 1949, godinama pre no što su Berry i Little Richard postali obavezni na igrankama.

Uostalom, poslušajte…

Nastavite sa čitanjem… “Najvažniji debeljko rock’n’rolla”

Progovorila je žena

Mnogo puta smo se sretali sa autorskom saradnjom zasnovanom na harmoniji bliskih osoba koje su iznedrile neke od fantastičnih pesama. Partnerima se učini kao da se stvorila gotovo idilična atmosfera u kojoj, pored zajedničkih planova, podizanja dece i ostalih svakodnevnih tričarija, pisanje pesama i nije pisanje – one nekako nastaju same. A onda se desi nešto nepreviđeno, puknu ljubav i zaveti, a celokupan dotadašnji život se okrene naglavačke.

U takvim okolnostima žene najčešće promene frizuru, način odevanja i čine sve da bi se otarasile “one stare”. U slučaju muzičarki, sav nakupljeni bes i povređenost se često pretoče u pesme sa jasnom adresom i uobičajenom poentom – tek ćeš da vidiš šta si izgubio.

Najnoviji primer je Imelda May.

Nastavite sa čitanjem… “Progovorila je žena”