Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sedma umetnost će opstati. Uprkos Holivudu.
U slučaju da vas juče nisam dovoljno isprovocirao na “Diplomce“, aj’ da pokušam ponovo…
I kao što rekoh… Ako hoćete da se pridružite istraživanju legendarne serije, nastale pre nego što je autor Siniša Pavić počeo da piše baljezgarije, a glumci su znali da glume, izvolite: epizoda prva, druga, treća, četvrta, peta, šesta, sedma, osma, deveta, deseta. Boktemazo!
[EDIT 11.3.2012: sadržaj je povučen na zahtev “Centar filma”. Ko je gledao, gledao. Nema više.]
Sećate li se TV serije “Diplomci“? Ili ste mlađi od tog doba? Bio sam klinac, ali dotle negde dopiru i moja sećanja. To beše pre četrdeset i nokat godina, u vreme kad Siniša Pavić još ne beše prolupao (da, moguće je), a televizijska produkcija imala ozbiljan kriterijum za izbor glumaca, pa zato glumac nije mogao da bude baš svako, kao danas. Gomila velemajstora glume! A tek Bubuleja, boktemazo!
Ma, ima jedan u komšiluku, neverovatno me podseća na Bubuleju, pa nisam mogao da odolim. 
I to me je sad navuklo da odgledam celu seriju, što sam odlučio da mi bude glavni posao za ovaj vikend. Samo Bata Stojković bi bio dovoljan kao razlog, a ima jošte – pogledajte podelu uloga ovde.
Ako hoćete da se pridružite gledanju, izvolite: epizoda prva, druga, treća, četvrta, peta, šesta, sedma, osma, deveta, deseta. Boktemazo!
“…and I don’t know why?”
Postoji televizijski serijal Fishing With John, iz 1991. godine, u kojem su u šest epizoda od po pola sata gostovali razni drugari autora Džona Lurija (John Lurie). Znate ko je dasa, jelda? Glumi, peva, svira, slika, piše i misli, ali o pecanju pojma nema. I tako, u šest epizoda peca sa onima koji znaju o pecanju još manje, na raznim lokacijama.
Na Jamajci je pecao sa Tomom Vejtsom (Tom Waits, ne dam hiperlink, ako ne znate ko je to onda vam ionako nema pomoći), koji je bio toliko razočaran i konceptom i pecanjem da navodno nije dve godine govorio sa Džonom Lurijem. Ipak, vredi pogledati kako su proveli/smorili ova dva tipa. Videćete kako Vejts gradi odnos sa ribom koja služi kao mamac, a videćete i kako upecana riba može da bude lek protiv depresije/neraspoloženja.
Zvuk nije sinhronizovan sa slikom, ali ne smeta. Ne smeta mnogo.
Vejts ipak bolje peva, nego što peca – razlika je mnoooogo veća nego što to čini jedno slovo.
I tako, odgledah još jedan nastavak…
Već neko vreme mi HBO GO na svojoj naslovnoj stranici nudi da pogledam “Tron: Legacy”. Odolevao sam, brat bratu više od mesec dana, i konačno se nakanio sinoć. No, da bi utisak 
bio objektivniji, veče pre sam odgledao original, izdanje povodom dvadesetogodišnjice – ispeglano ne u smislu u kom to rade Lucas i Spielberg, gde se četkicom iz scena uklanjaju oružje i cigarete, već samo s pročišćenim zvukom i slikom prilagođenim malo boljim uređajima od VHS-a i televizora s katodnom cevi.
Utisci… Eh. Dugo sam se razmišljao da li da ih skockam u vidu posta ovde. Pokušao sam da se izmaknem sa strane i pogledam na sebe i svoj način razmišljanja. Možda sam omatorio, te ne umem objektivno da sagledam bilo šta novo, već sam uleteo u modus operandi penzionera sa Kališa i sve što znam je da sedim na klupi, trolujem na novitete i kukam kako je u moje vreme bilo bolje.
No, onda ugledah Grbin post o eventualnom nastavku “Blade Runnera” i shvatih da nisam usamljen na svojoj klupici…
Zašto? Zašto? Zašto nam to činite? Kud se dede vaš legendarni autorski integritet, gospodine Scott? Zašto želite da upropastite svoj magnum opus?
Šuška se o pripremi nastavka filma Blade Runner. Kad sam prvi put to pročitao, mislim da sam se pljasnuo po čelu i glasno opsovao.
Kako se to nastavlja završena priča?
Jeste, bilo je milion raznih pitanja, pogotovo posle onog pomalo uvredljivog teksta u pozadini koji je, mimo želje autora filma, dodat u postprodukciji da bi, tobože, objasnio svaku scenu – što je vređalo inteligenciju svakog ko je iole upućen u žanr°. Koristeći uticaj koji je stekao tokom godina, reditelj Ridley Scott je osvetlao obraz da povrati prvobitnu ideju pravog, čestito spakovanog filma u postupku film noir (i pritom ne mislim na sliku, nego na atmosferu). Ono izdanje koje je objavljeno 1992. godine, ispravilo je neke nepravde, ali je film zapao u limb kada je ubrzo potom nestao sa bioskopskog tržišta, a kvalitet VHS izdanja bio ispod svake kritike. Tek je “konačna” verzija, audio-video remaster iz 2007, učinio pravdu ovom značajnom filmu. I tada smo mislili da je pravda pobedila: priča je završena i nemamo više zbog čega da se brinemo. Čak je i Ridley Scott najzad razrešio glavnu sumnju: jeste, Dekard je takođe replikant iz serije Nexus; štaviše, on je šesti iz one ekipe.
E, vraga.
Ne znam da li je ikada pre ili posle skupljena jača ekipa za neki soundtrack…
Wima Wendersa sam, kao i većina njih van nemačkog govornog područja, primetio kada je izbacio “Paris, Texas“. Mogu sad da se pravdam kako me je privukla muzika koju je radio Ry Cooder, ali za to sam morao da sačekam još dve godine i sasvim drugi film, “Crossroads“. Kao 
trinaestogodišnjak, išao sam da gledam PT prvenstveno zbog Nasstasje Kinski… Oooovaj, zbog njenog glumačkog umeća, naravno.
Iako je Wim snimio još četiri filma u međuvremenu, sledeće što sam pogledao bio je “Until the End of the World” iz 1991. Koji me je potpuno oduvao. Svet pred apokalipsom, cura koja se izgubila na putu i sreće tipa koji snima svet oko sebe čudnim uređajem, kojeg pokušavaju da se domognu sve moguće obaveštajne službe. Malo SF, malo road movie, odličan William Hurt i pored njega Sam Neill i Max von Sydow koji su, a šta drugo nego odlični kao i uvek. No, ovo nije priča o filmu – da vam ne kvarim eventualni doživljaj spoilerima, uzmite pa gledajte. Ovo je priča o vanserijskoj muzici…
Da ne pričam mnogo, ovog puta ne bi trebalo. Ipak, da prenesem delić teksta iz najave na mestu na kome sam našao sledeći animirani film:
Inspirisan, u jednakoj meri, uraganom Katrina, Basterom Kitonom i filmom “Čarobnjak iz Oza”, kao i ljubavlju prema knjigama, film “Moris Lesmor” je priča o ljudima koji posvećuju svoj život knjigama i o knjigama koje uzvraćaju istom merom. “Moris Lesmor” je dirljiva, duhovita alegorija o lekovitim moćima priče.
Bilo je ovo pametno utrošenih petnaest minuta vašeg dragocenog vremena, zar ne?
Nešto mi govori da ćete ćemo još čuti o ovom filmu.
Park Yosemite mi nije ni po čemu posebno drag, osim po činjenici da je Ansel Adams tamo stvorio neka od svojih najvećih dela. Želim sa vama da podelim sledeći video iz drugog razloga, reći ću vam kojeg. Prvo pogledajte ovo pažljivo. I to razvucite preko celog ekrana, ne bilo vam zapoveđeno, da pukne slika u punom sjaju.
Dakle, šta velite? E, ovo je kombinacija tzv. timelapse kadrova (serija fotografija u nizu) i sve je načinjeno fotoaparatom. E, u tome je fora.
Elem, sve više fotoaparata ima opciju za snimanje u HD rezoluciji, a skoro svi noviji imaju tzv. intervalometar, automat za fotografisanje u zadatim intervalima. Uz malo veštine pri snimanju, vežbe, pažnje pri odabiru kadrova i uloženog truda u montaži, možda biste i vi mogli da napravite ovako nešto. Ne treba vam park Josemit za to: ova naša Srbija ima toliko prelepih mesta da će trebati mnogo vremena da obiđete samo neka od njih. I da me đavo odnese ako ne može da se napravi barem ovako privlačan film.
Da li se sećate svoje prve ljubavi?… Da li se sećate svog prvog poljupca?…
Da li se sećate?
Potresna priča, ispričana perfektnim jezikom kamere. Obratite pažnju. Ima šta da se nauči iz ovog kratkog filma, poželite li slučajno da se okušate kao filmadžija.
Jedan sasvim novi i pomalo avangardni pogled na instrument kao na živo biće. Umetnički rad Matthewa Browna, istog autora čiji film “San o Italiji” ste već gledali na Suštini pasijansa.
Autor preporučuje da koristite slušalice. U pravu je, jer ova izvedba Šumana je praćena neobičnim ambijentalnim zvucima.
