Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pretvaranje ideje u svetlo, liniju, boju, oblik, odnose u ravni i prostoru
U mrak mi je pogled pao, čudnom strahu sam se dao,
Sumnjajući, sanjajući, snovi mi se strašni zbiše;
Nedirnuta bi tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Danas je 100 godina od rođenja Mary Blair, konceptualne umetnice izrazitog senzibiliteta. Njeno najpoznatije delo su likovna rešenja za legendarne Diznijeve filmove. U to ime, Google je objavio prikladni doodle.
Da budem iskren, nikad nisam čuo za Mary Blair. No, onaj ko je napravio ona rešenja za crtać Alice in Wonderland (1951) svakako zaslužuje poštovanje.
(Via)
Nova definicija fotografije, izrečena okom umetnika i tehnikom digitalne fotografije, uvodi nas u dubinu detaljnosti koju smo do sada viđali samo na nekim tehničkim egzibicijama.
Jean-François Rauzier je francuski fotograf, od 1976. diplomac škole koja nosi ime Luja Limijera. Radeći kao profesionalni fotograf, tiho je razvijao neke inovativne tehnike montaže složenih fotografija. Kockice su se složile na planu digitalne fotografije: od 2002. godine, Rauzier nastupa kao tvorac tehnike hiperfotografije. Reč je o virtuelnim slikama koje se sastoje od više stotina fotografija izvedenih teleobjektivom i sastavljenih u procesu digitalne postprodukcije.
I poslednji deo koji ću prevesti iz biografije ovog umetnika:
In his monumental works he mixes the infinitely big and the infinitesimal, in a profusion of details so unusual as fascinating. The image thus recomposed numerically gives way to the dreamlike world of the artist.
U svojim monumentalnim radovima, on meša beskonačno veliko i infinitezimalno, sa neizmernom detaljnošću koja je kako neobična, tako i fascinantna. Slika koja je tako numerički preuređena vodi nas u umetnikov svet snoviđenja.
Preneću i svoje iskustvo: ovo zaista mora da se nazove posebnim imenom. Znate već: priđete nekoj online galeriji fotki, pa pretrčite pedeset fotografija za pet minuta. Znam da ste to učinili mnogo puta (i ja sam), sve govoreći “nemam vremena”. E, pa za ovo ćete morati da imate vremena… Evo primera.
Nastavite sa čitanjem… “Jean-François Rauzier: hiperfotografije”
Ohrabrih se iznenada, ne oklevah više tada:
“Gospodine il’ gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nežno baš kucate,
Tiho, kao da morate, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo” – Tu se vrata otvoriše –
Mrak je tamo, ništa više.
(nastaviće se)
Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikada pre osećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
“Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više.”
(nastaviće se)
Ah, da, još se sećam jasno, u decembru beše kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu piše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od devojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.
(nastaviće se)
Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, neko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao – zakucao tiho – tiše –
“To je putnik” ja promrmljah, “koji beži ispred kiše”,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Čisto da najavim, pa da ne moram posle da objašnjavam.
Svake večeri u 23:59, počev od večeras pa ukupno osamnaest večeri zaredom, čitaćete narativnu pesmu “Gavran” Edgara Alana Poa na stranicama Suštine pasijansa.
Čudna mi čuda, reći ćete, kao da osamnaest strofa ne može da se strpa u jedan post. Naravno da može. Ali, da li biste vi tada pročitali pesmu? Priznajte: ne biste. Pretrčali biste prvu strofu i, eventualno, drugu, skrolovali biste do osme strofe, pa kad ugledate “Nikad više” prvi put, zadovoljili biste se time.
Neću da prepuštam to delo takvoj žurbi. A onako uzgred, kroz digresiju, želim da vas podsetim da vam žurba u životu neće doneti ništa osim neke bolesti, daleko bilo.
Drugi razlog za deljenje u osamnaest postova: pronašao sam neverovatne grafike Gistava Dorea koje su 1884. godine objavljene kao ilustracije čuvene pesme (sam Dore nje doživeo tu premijeru). Naslovnu stranu i vinjetu vidite u ovom prilogu (klikni za punu veličinu). Kad bih sve ugurao u jedan post, nastao bi metež. A te grafike zbilja zaslužuju pažnju.
Treći razlog je možda najvažniji: hoću da vas navedem da pročitate “Gavrana” prvi put ako niste, još jedanput ako jeste, a u svakom slučaju da apsolvirate delo natenane.
Istina, različiti su prevodi u opticaju, a jezik kojim Po piše danas nije lak za razumevanje ni u originalu. Da ne bih poticao sumnju u izvor, priznaću vam da sam se drznuo da “ispeglam” prevod koji sam našao na netu. Proveo sam dobrih nedelju dana razmišljajući o tome kako da izvedem neke figure; izvesno, neću se ponovo upuštati u ovakve avanture, jer prevođenje poezije je posao za nekog ko je ravan autoru u veštini sricanja stihova…
Ali ću vam dati i originalne stihove na polzu, pa radite sa njima šta znate i umete.
Ima još razloga za pokretanje ovog projekta, ali oni su zapisani negde između redova Suštine pasijansa.
Pojma nemam kako mi je naspelo i zašto… Zapravo, znam… Pomislio sam na Šekspira, pa na “Hamleta”, pa na Bourekovu neverovatnu pozorišnu predstavu, pa na samog Zlatka Boureka… A kad pomisliš na Boureka, gde da ne pomisliš na profesora Baltazara…
Šta mislite: da se družimo sa profesorom Baltazarom nekoliko dana?
Nakon gledanja prethodnog video-klipa, Boris me je podsetio na nešto što sam potpuno zaboravio, na svoju sramotu. Istina, davno beše kad sam gledao…
Ksenija Simonova je konceptualna umetnica iz Ukrajine: ona stvara dinamične prikaze peskom na osvetljenoj ploči. Izuzetnom veštinom, u očiglednom naletu inspiracije, ona jednu sliku pretače u drugu, jednim potezom ruke uništava neki prikaz i stvara drugi… I to traje. Svet je za nju saznao tek nakon što je pobedila na takmičenju “Ukrajina ima talenat” 2009. godine. Nažalost, baš je toliko banalno: samo svojim radom ne bi mogla da se probije tako dobro…
Pogledajte pažljivo.
Čovek nema kad da se fascinira veštinom. Šokira me strahoviti protok misli koji se pretače u te izmenljive, efemerne slike. Stotinu puta sam pomislio “kako bi bilo da se baš ova slika zamrzne”. Samo ta pomisao me je zamalo doterala do suza. I dok sam pomislio na to, video sam da ko zna koliko gledalaca već plače.
Predlažem da ispratite ovaj link i vidite još nekoliko tih neizrecivo uzbudljivih performansa.
Spram ovoga, ono crtanje solju mi sad deluje kao trećerazredni kič. Izvini Bašire, nisi ista liga sa ovom ludom Ukrajinkom. Tvoja so izaziva znatiželju. Njen pesak izaziva poštovanje upakovano u talase strahopoštovanja.
(tnx Boris)