Category: Literatura

Rakukin mljacne usnama i, s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji, poče da gleda na drugu stranu. Pakin zabubnja prstima po kolenu.

– * –

Pakin i Rakukin

– Hej ti, nemoj toliko da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu.

Rakukin nabora nos i neprijateljski pogleda Pakina.

– Šta gledaš? Nisi me prepoznao? – upita Pakin.

Rakukin mljacne usnama i, s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji, poče da gleda na drugu stranu. Pakin zabubnja prstima po kolenu i reče:

– Gle budale! Bilo bi dobro lupiti ga motkom po potiljku.

Rakukin ustade i pođe iz sobe, ali Pakin brzo skoči, sustiže Rakukina i reče:

– Stani! Kud si pojurio? Bolje sedi, a ja ću ti nešto pokazati.

Rakukin zastade i podozrivo pogleda Pakina.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (30): Pakin i Rakukin”

Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju.

– * –

Početak veoma lepog letnjeg dana (Simfonija)

Tek što je zakukurikao petao, Timofej je iskočio kroz prozorčić na krov preplašivši sve koji su u to vreme prolazili ulicom. Seljak Hariton se zaustavio, podigao kamen i bacio ga na Timofeja. Timofej nekuda nestade. “Gle prevejanca!” – povika ljudsko stado, a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. “Eh!” – vrisnu žena sa oteklim desnima. Ali, Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu, i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju. Pored je prolazio Feteljušin i smeškao se. Priđe mu Kamarov i reče: “Hej ti, debela svinjo!” – i udari ga u stomak. Feteljušin se naslonio na zid i počeo da štuca. Romaškin je pljuckao odozgo kroz prozor, nastojeći da pogodi Feteljušina. Nedaleko odavde, nosata žena je tukla koritom svoje dete. A mlada, debeljuškasta majka, trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od cigala. Maleno psetance, slomivši svoju tanušnu nožicu, valjalo se na pločniku. Neki mališan je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Kod bakalnice – dugačak red za šećer. Žene su se glasno svađale i gurale jedna drugu korpama. Seljak Hariton, napivši se denaturisanog špiritusa, stajao je pred ženama sa raskopčanim šlicem i izgovarao ružne reči.

Na taj način otpoče jedan lep letnji dan.

1939.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo.

– * –

Anegdote iz Puškinovog života

1.

Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo:

– Šta je, opet piskaraš!

Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je, od milja da ga naziva, prosto, Žukov.

2.

Kao što je poznato, Puškinu nikada nije izrasla brada. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. “Njemu raste, a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin, pokazujući na Zaharina. I uvek je bio u pravu.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (28): Anegdote iz Puškinovog života”

Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!”

– * –

Feđa Davidovič

Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavši trenutak, kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajući posudu, Feđa slučajno zazvecka poklopcem. Žena se momentalno ispravila i, ugledavši praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla:

– U posudi nema putera. Gde je?

Feđa napravi začuđen izraz i, isteglivši vrat, zaviri u posudu.

– Puter ti je u ustima – reče žena, pokazujući makazama na Feđu.

Feđa odrečno zavrte glavom.

– Aha – reče žena. Ćutiš i vrtiš glavom, zato što su ti usta puna putera.

Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!” Ali žena reče:

– Lažeš, otvori usta.

– Mm – reče Feđa.

– Otvori usta – ponovi žena.

Feđa raširi prste i zamumla, kao da bi da kaže: “Ah da, potpuno sam zaboravio; odmah ću da dođem” – i ustade, nameravajući da izađe iz sobe.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (27): Feđa Davidovič”

Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu.

– * –

Istorijska epizoda

Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost, koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu, seo za sto, i zatražio krmenadlu. Dok je gazda pekao krmenadlu, Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se; imao je takav običaj.

Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu. Ivan Ivanovič je bio gladan i, po običaju toga vremena, uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede. Ali, žureći se da utoli svoju glad, Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu, da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade.

I eto, baš ovde se i desila nezgoda, jer nije prošlo ni petnaest trenutaka, a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište. Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj, kako ti je iščupana brada”. Ali, Ivan Ivanovič je, ne obraćajući ni na šta pažnju, bio već istrčao na dvorište.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (26): Istorijska epizoda”

Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni sa kim da razgovara.

– * –

Lovci

U lov su pošla šestorica, a vratila su se samo četvorica.

Dvojica se nisu vratila.

Oknov, Kozlov, Strjučkov i Motiljkov se srećno vratiše kući, a Širokov i Kablukov poginuše u lovu.

Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni s kim da razgovara. Kozlov je uporno pratio u stopu Oknova i dosađivao mu je raznim pitanjima, čime je Oknova i izveo iz takta.

Kozlov: Hoćeš li da zapališ?

Oknov: Ne.

Kozlov: Hoćeš li da ti donesem, eno, onu tamo stvar?

Oknov: Ne.

Kozlov: Možda hoćeš da ti ispričam nešto smešno?

Oknov: Ne.

Kozlov: Pa, hoćeš li da piješ? Eto, imam ovde čaj sa konjakom.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (25): Lovci”

Svest je postala tako jasna, da je Markov mogao napamet da rešava algebarske zadatke i jednačine sa dve nepoznate.

– * –

San čoveku ne da mira

Markov je skinuo čizme i, uzdahnuvši, legao na divan.

On je želeo da spava, ali, čim je sklopio oči, želja za snom smesta je minula. Markov je otvorio oči i posegnuo za knjigom. Ali san ga je opet obuzeo, i, ne dosegnuvši knjigu, Markov je legao i opet sklopio oči. Ali samo što su se oči sklopile, san je opet odleteo, i svest je postala tako jasna, da je Markov mogao napamet da rešava algebarske zadatke i jednačine sa dve nepoznate.

Dugo se Markov mučio, ne znajući šta da radi: da spava ili da bdi? Napokon, izmučivši se i omrznuvši samoga sebe i svoju sobu, Markov je obukao kaput, stavio šešir, uzeo u ruku štap i izašao na ulicu. Sveži vetrić je umirio Markova, stalo mu je veselije u duši, i zaželeo je da se vrati nazad u sobu.

Ulazeći u sobu, osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. Ali, samo što je legao na divan i sklopio oči, san je smesta nestao.

S besom je Makarov skočio s divana i, bez kape i kaputa, pojurio je u pravcu Tavričeskog vrta.

1936-1937.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže.

– * –

Maškin je ubio Koškina

Drug Koškin je igrao oko druga Maškina.

Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina.

Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge.

Drug Maškin se namrštio.

Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom.

Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina.

Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže.

Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina.

Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške.

Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku.

Drug Koškin se izvalio na pod i umro.

Maškin je ubio Koškina.

(bez datuma)

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)