Category: Literatura

Sećate li se knjiga? Nekad smo ih voleli zbog zrnca mudrosti koje su ponekad sadržale.

Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља

Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…

Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).

И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.

Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.

Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”

Zakotrljaj me oko sveta

Već tri godine ne sanjam, jer živim svoje snove.
— Snežana Radojičić

Bratijo Suštine pasijansa, imam jedan predlog za vas: pomozite Snežani Radojičić da, kako ona to sama reče u nedavnom intervjuu, nastavi ne da sanja, nego da živi svoje snove. Za to postoji jednostavan, dostojanstven i, zašto da ne, zabavan način: naručite njenu knjigu u pretplati.

Jedna prodata knjiga održaće Snežanino putovanje jedan dan.

Hajde sad, da vam polako objasnim o čemu je reč.

Nastavite sa čitanjem… “Zakotrljaj me oko sveta”

Завиривање у СФ – епилог

Што волим кад ми се намести да напишем читаву серију нечега, па онда још и завршницу серије, и мислим да сам готов, кад оно… није него. Није готово кад је готово, него је готово кад ја кажем да је готово, рече Тома Бебић.

Остаје ми мала задовољштина да сам донекле био у праву – од она четири предлошка, таква каква су, неће бити романи, и нису. Али.

Наставио сам да читам Халдемана редом, и наишао на “Добијање у времену” где, нуто чуда, управо развија ону прву варијанту, где се бесмртност купује на рате. С тим што је две ствари избацио (размену знања, и оног Дајката), јер му није била завршна премиса да свет у задатом тренутку одлази у очин, а убацио неколико других. Пре свега, корпорација Бесмртност (или како се већ зове овог пута) је замишљена да спречи свевлашће бесмртних, тако што ће они сваких десет година имати да бирају између докупљивања још једне деценије живота по цену да сву своју имовину препишу корпорацији, или да уживају у свом иметку док су јоште живи. Од оног милиона није одустао – то је минимални иметак без којег неће ни да разговарају, и због којег многи добитници на лутрији никад нису могли да купе још десет година. Јер нису научили како се праве паре. За шта и даље не постоји рецепт – јер за десет година се нешто промени, застари знање, Јово наново.

Корпорација би требало да улаже сво то богатство управо у стабилизацију човечанства, кроз образовање, праведну расподелу, улагање где треба, и да тиме спречи да бесмртници буду омрзнути. Јер нису стварно бесмртни, и не могу то да искористе да буду вечито богати и владају светом.

Nastavite sa čitanjem… “Завиривање у СФ – епилог”

СФ иза кулиса – шта, зашто

Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.

Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.

Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.

Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.

Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.

“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?

“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).

“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.

“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.

И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?

СФ иза кулиса, завиривање четврто.

Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.

Пут свега телесног

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.

Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.

Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.

Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање четврто.”

СФ иза кулиса, завиривање треће.

Да видимо, досад смо имали једно укидање цивилизације јер је посада отишла на одмор, једно препуштање злочинцима на управљање јер нико није закрпио рупу у систему… шта је следеће? Пауза за рекламе!

Рат и мир

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако баш хоће, или се да наговорити. То је јако отежало ратовање, и све већи и већи део свачијег државног буџета је бивао издвојен за психолошка дејства уперена на сопствени народ: dulce et decorum est више није било довољно убедљиво.

Ова продаја је почивала на два елемента. Један је био да се романтизује лик војника као јуначког бранитеља бла бла бла. То није било нарочито тешко; то се ради још од Хомера. Други је био суптилнији: убедити људе да је сваки појединачни живот у суштини безвредан – ваш, а и оних које би требало да једном побијете.

Тежак задатак, али му је рекламологија, више од миленијума након Медисонове авеније, дорасла у лику генија по имену Мени О’Мели. Потка је била суптилна, и тешко би је схватио ко није већ живео вековима, али кад се са ње ољушти Менијев несхватљиви хумор и подилажење суптилним ужицима, који до тридесетог века нису ни име имали, своди се на ово:

Пре хиљаду година, заводили су људе у војску паролом “буди све што можеш”. Али ви сте већ били све што можете. Једино што нисте пробали је да не будете.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање треће.”

СФ иза кулиса, завиривање друго.

Сад постаје занимљиво. Бесмртност остварена другим средствима мора водити нечем другом, и свет мора пропасти некако другачије.

Злочин и казна

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако је тако ужасан да друштво мора да га се отараси. Осим понеке тако ужасне особе, свет је био идила једна, свако је живео докле је хтео, и радио шта му се ради.

Ево како су се ствари вратиле у нормалу.

Људи су достизали бесмртност правећи себи двојнике, фарлије, које су држали на сигурном и повремено освежавали. Па ако би вас прегазио камион или погодио метеорит, ваш фарли би то осетио и аутоматски би поскочио и преузео дизгине, након што би разборито прво себи направио фарлија. Таквом привременом смрћу бисте изгубили само недеље или месеце протекле од последњег освежавања.

То је отежало излажење на крај са злочинцима. Ако је неко био тако ужасан, да је друштво морало да га обеси или стреља или спржи струјом или отрује инјекцијом, његов фарли би се појавио негде, исто покварен до сржи, направио би себи фарлија и кренуо у нови талас. Ако бисте га заточили доживотно, на крају би умро, а његов зли фарли би опет искочио однекуд, пун младалачког полета и злих намера. Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање друго.”

СФ иза кулиса, завиривање прво.

Научна фантастика се понекад пише као софтвер. Штавише, неки писци су и програмери, и умеју фино да помешају те две врсте писања. Постоји ту и једна важна сличност, невезана за личност писца: 90% пројеката не буде довршено. Напросто се баци.

Осим у случају Џоа Халдемана, који је урадио вежбицу са две премисе: задао је почетну реченицу и да крај има да се деси за дочек нове трихиљадите. И кренуо да измишља шта би из тога могло да следи. Вероватно се и хиљаду других писаца бавило истим спортом, али Халдеман је ово негде и објавио (под називом “Четири кратка романа”), и то је стигло до мене. Намеравам да објавим сва четири дела.

И нека се не љути што ћу му дати само пола зараде од овога (дакле нула), јер му још нисам опростио брљотку звану “Камуфлажа“, коју сам чак и платио.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање прво.”

Kriminalna radnja: loše pisanje

U zatvoru za kriminalno loše autore scenarija°, jedna grupa zaverenika pokušava da obrlati neočekivano dobrog autora da ih izvuče preradom scenarija samog filma. Pretnja kiblom je bila dovoljna i siromašak se dao na posao.

Šta se onda desilo?

Nastavite sa čitanjem… “Kriminalna radnja: loše pisanje”

Gabriel García Márquez (1927–2014)

Suština pasijansa se oprašta od omiljenog pisca.

Gabriel García Márquez (1927–2014)

…Nevolja je bila u tome što je kiša sve sluđivala, remetila i nagrizala, tako da bi među zupcima najjalovijih mašina izraslo cveće ako ne bi bilo podmazivano svaka tri dana, oksidirali bi konci brokata i buđ bi se zapatila na mokrom rublju. Vazduh je bio toliko vlažan da su ribe ploveći mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor.

Sto godina samoće (1967)