Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što nije film, likovna umetnost ili književnost.
Odlučili su da stupe u dvoboj. Niko ništa nije sumnjao.
Nedelju dana pre smaka sveta, dozvolite da vas podsetim da smak sveta nije nužno loša stvar. I zato neću da govorim “neće se ništa desiti”, poput većine postmodernih skeptika i ostalih e-džedaja. Govoriću “jebi ga, opet smo se izvukli”.
Na ovo sam naišao sasvim slučajno. I ostao bez teksta.
…A odmah zatim glumačka metoda. Što bi rekli, važno je da se identifikuješ sa likom kojeg glumiš. Mnog iveliki glumci su bili sledbenici metode. Ovaj glumac, sudeći po veličanstvenosti rezultata, ima vrlo eksplicitan pogled na tu problematiku.
Što ti je uživljavanje u ulogu. Reditelj je baš mogao malo i da ga olabavi, ali ajd’ sad, onda ne bi bilo ovako zanimljivo.
Prepuštam vas apsolutno besprekornom plesu dve svilene marame.
Izvesno, brzo ste razumeli da te marame plešu pod uticajem kruga od dvanaest ventilatora. Priznajte da ste očekivali da će marame izleteti iz kruga svakog časa.
Mene ova scena podseća na to da genijalne stvari i ideje u sebi uvek čuvaju notu jednostavnosti i notu umetničkog izraza.
U jednom fenomenalnom performansu, autor videa je išao ulicom i pitao prolaznike koliko su stari. Kada je sastavio brojeve od jedan do stotinu, nastalo je ovo:
Fantastično.
Ne bih da komentarišem previše, jer biste u tom slučaju imali ideju da sam zauzeo ovu li onu stranu – a nisam. Jedina činjenica je to da veoma poštujem i priznajem kao umetnost sav taj napor iluzionista da serviraju nešto nesvakidašnje i zapanjujuće. I tu ne vidim ništa neobično niti čudno. A David Copperfield je kralj iluzije.
Nije za maloletne, i tako to.
Dakako, neki su se već setili da onaj mali od juče nije ništa posebno u odnosu na scensku umetnicu koja je, ovaj, kako da prepričam, našla način da uvuče, uh, privuče pažnju publike uz pomoć crvene maramice.
Trebalo bi im obezbediti zajednički nastup. Bilo bi urnebesno.
Muka živa: kako biti poseban na sceni? Sto hiljada mađioničara izvodi iste, veoma dosadne trikove. Oni nemaju ni para ni načina da dođu do trikova koje će sami izvoditi, što visove te struke čini nedostižnim za većinu. I šta sad? Kojim argumentom učiniti svoj nastup zanimljivim? Ovaj je odlučio da glumi adolescenta nesigurnog u sebe. I to mu dobro ide.
Izvinjavam se onima koji ne mogu dobro da razumeju šta ovaj dečko govori. Uglavnom, sve zvuči kao da se naglas preslišava. Ostalo može da se pročita sa face.
Manje-više, mogu da poverujem da mu se prvi put zaista desilo da ga je trema dotukla na sceni, da se to dopalo publici i da je mali ukapirao da može da igra na tu kartu.
Samo da se prisetim definicije… U kinematografiji, kadrom se smatra filmski zapis koji je nastao u jednom neprekidnom radu kamere. Ne možemo reći da je to baš isto što i zapis od trenutka pokretanja kamere do trenutka zaustavljanja kamere, jer rade i makaze na montažnom stolu. Ali, kako god okrenete, kadar je osnovna jedinica filmskog izraza.
Ponekad je dovoljan samo jedan jedini kadar da vam totalno pomuti poimanje o nekoj priči. Ili barem da vas takne u srce. Pravo pitanje glasi: može li jedan kadar da učini tako nešto bez ostatka filma? Autor sledeće kompilacije 135 neverovatnih kadrova istražuje to pitanje i pruža vam mogućnost da sami dođete do odgovora.
Nastavite sa čitanjem… “135 kadrova koji će vas podsetiti na značenje filma”
Postoje razne vrste zamlata. Pogotovo su opasni oni koji svom predmetu zamlaćivanja prilaze elaborativno i u očekivanju da će celi svet da im se divi. Najgore od svega: ponekad im uspe. I onda, ostaje da se priupitamo ko je ovde lud.
Nastavite sa čitanjem… “Koncert za pisaću mašinu i orkestar”