Category: Umetnost i zabava

(Isečak)

…

Ponovo sam zaspao. Ponovo je počelo isto, i drhtavica, i vatra, i groznica, a odande, iz daleka, gde je magla, isplovilo je dvoje dugonja sa skulpture Muhine, radnik sa čekićem i seljanka sa srpom i, približivši mi se sasvim, oboje su mi se podsmehnuli. Radnik me je opalio čekićem po glavi, a zatim me je seljanka srpom – po jajima. Vrisnuo sam – sigurno sam glasno vrisnuo – i ponovo se probudio, ovog puta u grčevima, zato što se sad u meni sve već, sve treslo – i lice, i odeća, i duša, i misli.

O, taj bol! O, ta pasja hladnoća! O, nemoć! Ako svaki moj budući petak bude kao ovaj – obesiću se nekog četvrtka!… Petuški, zar sam takve grčeve očekivao od tebe? Dok sam stizao do tebe, ko je poklao tvoje ptičice i izgazio jasmin?… Carice nebeska, ja sam u Petuškama!…

“Ništa, ništa, Jerofejev… Talita kumi, kako je rekao Spasitelj, to jest ustani i idi. Znam, znam, sve te boli, čitavo telo i čitava duša, a na peronu je mokro i pusto, i niko te nije dočekao, i niko te nikad neće dočekati. Ipak, ustani i idi. Pokušaj… A tvoj kovčežić, Bože, gde je tvoj kovčežić sa darovima?… Dve čaše oraha za mališana, bombone “plavac” i prazna flaša… gde je kovčežić? Ko ga je i zašto ukrao? – jer u njemu su bili darovi!… Pogledaj, da li imaš novaca možda imaš malo, jedva da imaš, ali šta će ti sad on – novac?… O, efemernost! O, jalovost! O, najgnusnije, najsramnije vreme u životu mog naroda – vreme od zatvaranja bifea do svitanja!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Nije isečak)

Vrata vagona su počela lupati, treskati, sve jače. Zatim je u moj vagon, sa licem modrim od straha, uleteo traktorista Jetjuškin, i proleteo je kroz njega. Desetak sekundi posle njega, istim putem je proletela desetina Erinija i odjurila je za njim. Grmeli su bubnjevi i cimbala…

– Kuda? Kuda jurite?…

– Šta te se tiče?! Otkači se! Pusti!…

– Kuda? Kuda svi idemo??…

– Šta te se tiče, lu-do-o!

I najednom se okrenula prema meni, zagrlila je moju glavu i poljubila me u čelo – to je bilo toliko neočekivano da sam se zbunio, seo sam i počeo grickati suncokret.

A dok sam ja grickao suncokret, ona se malo odmakla, pogledala me, vratila se – i zviznula šamarčinu po levom obrazu. Zviznula me, uzletela je ka tavanici i jurnula je da stigne druge. Pojurio sam za njom spuštajući glavu kao krivac…

Rumeneo se zapad, i konji su se igrali, a gde je sreća o kojoj pišu novine? Jurio sam i jurio, kroz vihor i mrak, skidao sam vrata sa šarki, znao sam da voz “Moskva – Petuški” leti sa nasipa. Vagoni su poskakivali kao pomahnitali. I tada sam se uznemirio i viknuo:

– O-o-o-o-o! Stojte! A-a-a-a-a!

Viknuo sam i zanemeo: čopor Erinija je, kao uspaničeno stado, jurio nazad, do prvog, do prvog vagona pravo na mene. Za njima je jurio pomahnitali Jevtjuškin. Ta lavina me je pokupila pod sebe i zatrpala me…

A cimbala su se čula. I bubnjevi su grmeli. Zvezde su padale na prozor selsovjeta. A Sulamita se cerekala.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Gde je izašla?

– Izašla je u Hrapunovu. Ona je iz Petuški putovala u Hrapunovo. Ušla je u Orehovo-Zujevu, a izašla je i Hrapunovu.

– U Hrapunovu! Šta lupaš, Petre?… Ne sluđuj me, ne sluđuj… Da, da… Najvažnija misao… Ne znam zašto mi se po glavi mota Anton Čehov. A zašto – pojma nemam. Da, i Fridrih Šiler, Fridrih Šiler i Anton Čehov. A zašto – pojma nemam. Da, da… Sad mi postaje jasnije. Fridrih Šiler, kad je sedao da piše tragedije, noge je uvek spuštao u šampanjac. Tačnije, ne, nego tako. To je tajni savetnik Gete, on je kod kuće uvek bio u patikama i halatu. A ja – ne, ja sam i kod kuće bez halata; ja sam i na ulici u patikama… A šta će tu Šiler? Da, evo zašto: kad je pio votku, noge je utapao u šampanjac. Spusti noge u šampanjac i pije votku. Dobro! A Čehov je pred smrt rekao: “Hoću da popijem!” I umro je…

Petar me je, stojeći nada mnom, gledao. Ja misli sređujem, a ti – gledaj. Bio je i Hegel. Dobro se sećam: bio je i Hegel. On je govorio: “Nema razlike osim razlike u stupnju, među različitim stupnjevima u razlikama.” To jest, ako se prevede na normalan jezik: “Ko sad ne pije?”… Petre, imamo li nešto da popijemo?

– Ništa. Sve je popijeno.

– U čitavom vozu nema nikog?

– Nikog.

– Tako…

Ponovo sam se zamislio. Bile su to čudne misli. Obavijale su se oko nečega što je već u nešto bilo uvijeno. I to nešto je, takođe, bilo čudno. A duša – duša je bila teška…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…Žena u crnom od glave do pete, stajala je uz prozor i nezainteresovana gledala maglu, na usta je pritiskala maramicu sa čipkom. “Ista pesma – kopija “Neutešne nesreće”, tvoja kopija, Jerofejev” – pomislio sam u sebi.

Tiho, na prstima, da ne razbijem začaranost, prišao sam joj za leđa i pritajio se. Žena je plakala…

Evo! Čovek se osamljuje da bi plakao.

Ali iskonski on nije sam. Kad čovek plače, on jednostavno ne želi da neko bude svedok njegovih suza. I u pravu je, jer ima li na svetu nešto uzvišenije od neutešivosti?… O, kad bi se sad moglo reći nešto tako – da linu suze iz očiju svih majki, da se u žalosnu crninu uviju i dvorci i kolibe, i klasici i auli!…

Šta da joj kažem?

– Kneginjo – pozvao sam je tiho.

– Šta hoćeš? – odazvala se kneginja zagledana kroz prozor.

– Ništa. S leđa ti se vidi usna harmonika, eto šta…

– Ne lupaj u snu, mali. To nije harmonika, to je nos… Bolje sedi i ćuti, kao mudar ćeš proći…

To meni – u mom položaju – da ćutim! Meni, koji sam išao kroz vagone tražeći odgonetke zagonetki! Šteta što sam zaboravio kakva je to zagonetka, ali se sećam da je nešto važno… Uostalom, neka, setiću se posle… Žena plače, a to je mnogo važnije… Barabe! Pretvorili ste moju zemlju u najsramniji pakao – i suze se kriju od ljudi, a smeh se pokazuje!… Bedne hulje! Ljudima niste ostavili ništa osim “tuge” i “straha”, i posle toga smeh im je javan, a suze su zaboravljene!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Iskočio sam na platformu i pogledao desno: na oznojanom staklu je lepo i jasno napisano “…”. Pogledao sam levo: tamo je takođe bilo napisano “…”.

Bože, uhvatio sam se za glavu i vratio se u vagon, ponovo sam zanemeo i počeo šetati po njemu…

“Čekaj, čekaj… Seti se, Venjička, sve vreme od Moskve sedeo si sa leve strane prema kretanju voza, a sve brkajlije, svi Mitriči, svi dekabristi, sedeli su na desnoj strani. Znači, ako si na dobrom putu, tvoj kovčežić mora biti na levoj strani u odnosu na kretanje voza. Vidiš kako je to jednostavno!…”

Pošao sam po vagonu tražeći kovčežić – kovčežića nigde nije bilo, ni na levoj ni na desnoj strani.

Gde je moj kovčežić?

“Pa dobro, dobro, Venja, smiri se. Neka. Kovčežić – glupost, kasnije ćeš ga potražiti. Pre svega, utvrdi kuda putuješ. A tek posle toga traži svoj kovčežić. Prvo uhvati svoju misao – tek posle toga traži svoj kovčežić. Misao ili milion? Naravno, prvo misao, a zatim milion.”

“Plemenit si, Venja. Popij ostatak svoje kubanske zato što si plemenit.”

I, zabacio sam glavu ispijajući ostatak. I – razišla se tama u koju sam bio zaronjen, i svitalo je iz dubine duše i razuma; zasvetlucali su bleskovi, blesak za svaki gutljaj, gutljaj za svaki blesak.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

“Šta će joj, budali, zagonetke?” – pomislio sam u sebi. A glasno sam rekao:

– Hajde, ne davi, daj svoje zagonetke. Skloni pesnice, ne udaraj pleksus, daj zagonetke.

“Šta hoće sa tim razjebanim zagonetkama?” – pomislio sam još jedanput, a Sfinga je već počela prvu:

– Poznati udarnik Aleksej Stahanov je dva puta dnevni vršio malu nuždu, a jednom u dva dana veliku. Ali kada se napije, on je četiri puta dnevno vršio malu nuždu, a ni jednom veliku. Izračunaj koliko je puta godišnje Aleksej Stahanov vršio malu nuždu ako je trista dvanaest dana u godini bio pijan.

U sebi sam pomislio: “Na koga cilja, beštija? U klozet ne odlazi? Loče bez prestanka! Na koga cilja, gadura?”

Rastužio sam se i rekao:

– To je gadna zagonetka. Stoga, to je zagonetka sa svinjskim podtekstom. Takvu gadnu zagonetku neću odgonetati.

– A, nećeš! Neka, neka! Još ćeš mi ti zacvileti! Slušaj drugu:

Kada su se brodovi Sedme američke flote usidrili u Petuškama, devica partijki nije bilo, alo ako se komsomolke smatraju partijkama, onda je svaka treća od njih bila plavuša. Kada su brodovi Sedme flote otplovili, pokazalo se sledeće: svaka treća komsomolka je bila silovana, svaka peta silovana komsomolka je bila plavuša; svaka deveta silovana plavuša je bila komsomolka. Ako je u Petuškama 428 devica – odredi koliko je među njima netaknutih smeđih vanpartijki?

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A, to si ti! – rekao je neko iza mojih leđa tako prijatnim glasom, tako zluradim, da čak nisam morao ni da se okrenem. Odmah sam znao ko mi je za leđima. “Sad će početi da me iskušava, glupa njuška! Našao je vreme – za iskušavanje!”

– A to si ti, Jerofejev? – pitao je Satana.

– Ja sam. A ko bi bio?…

– Teško ti je, Jerofejev?

– Jeste, teško. Samo, tebe se to ne tiče. Prođi dalje, nisi naleteo na pravog…

Govorio sam ne menjajući položaj, glavu sam pritisnuo na staklo, nisam se osvrtao.

– Ako ti je teško, – nastavljao je Satana, – smiri svoju strast. Smiri strast svoje duše – i biće ti lakše.

– Neću.

– Budalo.

– Budala mi kaže.

– Pa dobro, dobro… ni reči više nemoj reći!… Nego, znaš šta: iskoči iz voza. Videćeš, ništa ti neće biti…

Promislio sam, a onda sam odgovorio:

– Ne, neću skakati, plašim se. Sigurno ću se razbiti…

I Satana je postiđen otišao.

A ja – šta je meni preostalo? Povukao sam šest gutljaja iz boce i ponovo sam priljubio glavu na okno. Napolju je bila tama, plašila me je kao i ranije. I budila je u meni crnu misao. Stiskao sam glavu da bih iscedio tu misao, ali ona se nije cedila, razlivala se kao pivo po stolu. “Ne sviđa mi se ta tama napolju, uopšte mi se ne sviđa.”

Ali šest gutljaja “kubanske” je već prilazilo srcu, lagano, jedan za drugim su prilazili srcu; a srce je stupalo u borbu sa razumom…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)