Роботи, или шта већ

“Стижем за двадесет секунди”, рече Шамлис и затвори канал.

“Двадесетједна зарез два”, заједљиво процеди Мохрин-Скел, тачно двадесетједну зарез две секунде касније, кад се Шамлис појавио преко ивице балкона, кућишта тамног наспрам слапова у позадини. Шамлис окрену своју сензорску траку ка мањој машини.
“Захваљујем”, рече присно Шамлис, “био сам се кладио са собом да има да ми бројиш секунде док не дођем”.

Ово говоре два робота. Тачније, дрона – што је сад већ немогуће превести, јер значи или трута, или брундање, или беспилотну летелицу, или мрава радника, или онако неодређено роботску направу опште праксе.

Контекста за ово има неколико. Једно је сама радња, која се тог тренутка догађа на једној опуштеној и помало академској забави. Пред некаквим водопадима, на некаквој плочи ширине око 13000км, која са осталим плочама чини прстен од два-три милиона километара у пречнику, у свемиру…

Nastavite sa čitanjem… “Роботи, или шта већ”

Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika

Neki geniji mogu da se prepoznaju tek kad na videlo izađe ono što su oni videli, a svi drugi nisu. Za Stenlija Kjubrika, koji je profesionalnu karijeru započeo kao fotograf časopisa Look u Njujorku, fotografija u filmovima koje je stvarao bila je alfa i omega njegovog jezika. Legenda kaže, a ovaj kratki video-isečak potvrđuje, da je za neke ključne sekvence u filmu Barry Lyndon (1975) Kjubrik uspeo da iskonstruiše specijalnu kameru oko objektiva kojih je bilo svega nekoliko komada na svetu – sa otvorom blende 0,7!

Nastavite sa čitanjem… “Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika”

Kako se crta lopudska sirotica

Legenda o lopudskoj sirotici” je dugometražni animirani film u nastajanju. Da li će ikada biti zgotovljen, ne bih znao da vam kažem: nadam se da hoće i navijam za to. Razlog tome je prost: Rolando Peharec, autor tog filma, moj trideset i kusur godina stari prijatelj, spada  u onu klasu workaholičnih manijaka kojima nije jasno da proizvod mora da ima tek dovoljni kvalitet, a ne apsolutno maksimalni kvalitet. On je, naime, sklon da potroši celo popodne na trepavice ili realistični odsjaj petrolejke u zenici oka. Zbog toga, teško je razumeti da je ta devojka u prvom kadru prvog trejlera zapravo pokretna slika, nacrtana slobodnom rukom na računaru. Kao da mu nije bilo dosta, Rolando je pustio u život i drugi trejler:

Hoćeš li uspeti, o ludi čoveče?

Nastavite sa čitanjem… “Kako se crta lopudska sirotica”

In memoriam: Richard Attenborough (1923-2014)

Sinoć je do nas stigla vest kako je veliki glumac, producent i reditelj Richard Attenborough otišao na Neko Bolje Mesto, samo pet dana pre svog 91. rođendana. BBC je upriličio kratko, ali efektno prisećanje na tog sjajnog čoveka i stvaraoca.

Polako nas napušta stara garda. Glumci ovog kalibra su bili malobrojni i za glumačkog vakta ovog viteza umetnosti, a danas ih treba svećom tražiti. Atenboro će ostati upamćen.

Laka ti crna zemlja, Majstore.

Mehur u mehuru u mehuru

Negde sam čuo (ili sam utripovao da sam pročitao negde) kako umetnosti sa efemernim rezultatima imaju posebno snažan naboj, energiju koja nije svojstvena tajnim delima. ako je to tačno, onda se lako objašnjava zašto je ovaj nastup Ane Yang, umetnice sa mehurovima od sapunice, toliko nabijen emocijama.

Zapanjujuće. I prelepo.

Ima toga jošte na Cevki – recimo, ovo. Fascinantno je bez obzira na visok intenzitet ringišpilske muzike koju je dodao autor tog video sadržaja.

Како ошљарити и бити славан

Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).

Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.

  • У “Имам скафандер, хоћу на пут” главни јунак, немач појма, врло брзо мора да научи да хода при шестини теже, и схвати да је најлакше да се иде лаганим касом, корацима од неколико метара. Само пет страна касније одбројава 900 корака да би знао кад је прешао пола миље, дакле око 800 метара.
  • Nastavite sa čitanjem… “Како ошљарити и бити славан”

Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…

…pa taman film bio đubre.

Nisam baš neki ljubitelj tih hrčak-sajtova na kojima se ideje pakuju u celofan i prodaju pod plaštom dobre analize. Ali, kako sam sa tim načisto, uhvatim ponekad sebe da dan dangubim gledajući deset naj-ovih i dvadeset naj-onih. Šta ćeš: nisam imun na sranja.

Ovom nisam mogao da odolim – ali ne zbog top-liste na temu “deset trejlera koji su bolji od filmova koje reklamiraju”, već iz drugog razloga.

Nastavite sa čitanjem… “Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…”

Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.

Ovog jutra, tek onako, bez posebno važnog razloga, razmišljam o tome kako smo postali robovi trke za novcem. I kao da nije bilo dovoljno, natrča mi ova sekvenca na volej.

Nastavite sa čitanjem… “Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.”

Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља

Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…

Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).

И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.

Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.

Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”