Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Годишњи од три дана 2.3

и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни

Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…

Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.

Зашто на италијанском наслов? Једино да неко нађе аутора па да га пита.

Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.3”

Kad lonac prekipi

Pletem samo jednom iglom. Rasplićem brzo i bez greške. Ovih dana vozim na tri točka. A kako si mi ti? Malčice sam pobrljavio i evo ti ga na.

Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.

U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.

A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Kad lonac prekipi”

Једна од пре: Велико Средиште

Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.

Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.

Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.

Био ми се накачио и неки сликар, кад је укапирао да правим аутокрп, да му свакако пошаљем, он би да то узме као предложак па да наслика

Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”

Насумица 1979, последња

Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.

Зато, затварам тему фотком из Банатских Алпа.

Где сам у Банату нашао Алпе? Читајте даље…

Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1979, последња”

Насумица 1976.5, 6, 7

И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво

Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.

У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.

После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.5, 6, 7”

Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.

Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.

Drugim rečima, grad funkcioniše.

A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?

Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”

Slagalica

U tri dana, odoše Nicolas Roeg i Bernardo Bertolucci. Bertoluccija smo ispratili, a o Roegu ćemo malo opširnije. Napustio nas je u devedesetoj, prvom cvetu starosti, kad mu vreme nije… Ček, to je neki drugi film. Prvo, malo muzike… I još svašta nešto.

Njegove filmove ćete ili voleti ili će vam biti muka.

Njegove filmove ćete ili voleti ili će vam biti muka. Ja znam da nikad neću zaboraviti Čoveka koji je pao na zemlju, iako to nije najbolji Roegov film. Rušio je granice dozvoljenog i mogućeg u vreme kada je stvarao i utirao neke nove puteve. Jedinstvo prostora i vremena u njegovim filmovima ne postoji. Prospe pred vas slagalicu, ali vam ne dozvoljava da vidite kutiju. Probate, pa kako vam uspe. Ili vam je, jednostavno, posle izvesnog vremena, dosta svega. Sigurno vam nije svejedno. Nikad ne zaboravite: šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka su bile vrlo zanimljive!

Nastavite sa čitanjem… “Slagalica”

Poslednji tango u Zabranjenom gradu

In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)

Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.

Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.

Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.

Opušteno u Dubaiju…

…nije valjda?

21 gram je, kažu, težina duše. Možebiti. 21 stepen severno je geografska širina Balkana. Jeste.

Ja znam da je 21grams mesto gde se u Dubaiju može pojesti – dobar! – burek. Sarma. Ćevapi. Pljeskavica. Pašticada. Prženice. Štrudla sa orasima. Tufahije. Osim bureka, i štrudle sa orasima, jer u savršenstvo se ne dira, sve drugo na jelovniku je sa zvrčkom. Što bi se reklo na engleskom, with a twist. Meni ne smeta, ima ko to ne voli.

Nastavite sa čitanjem… “Opušteno u Dubaiju…”

Насумица 1975.2

И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.

За мртву природу се узима да је она сама по себи мотив, уместо да се преко мотива нађе убица… шашави ти Римљани.

Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1975.2”