Kad malo bolje promislim…

Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.

Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.

Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.

Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.

Nastavite sa čitanjem… “Kad malo bolje promislim…”

Већ сад се не зове

Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.

Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.

А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.

Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.

Nastavite sa čitanjem… “Већ сад се не зове”

А тргови су, Ђуро, шта?

Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.

Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.

То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.

Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…

На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.

Биће јако занимљиво кад падне снег. Освежили су ми дан, овако наглас се нисам смејао, на јавном месту, већ годинама.

Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.

Годишњи од три дана, 3.4

Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.

Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.

Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.

Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.4”

Lebara protiv bananovače

jer pazi ti, derane, šta tu piše… votka smirnoff, pa ne znam bre ko uopšte izgovara oba efa a uostalom gde je onda smirnon, a? znam za jadac, gde ima taj off, mora da ima i on. ama čitaj, pazi kaže sedamnaest puta filtrirana. pa jebote. od kojih se to govana pravi kad mora da se filtrira sedamnaest puta, i još se duvaju s tim. čim se lud ponosi. ma sve je to lebara, i votka i džin i viski, sve je to rakija za sirotinju, to sunca nije videlo.

jer pazi, da imaju sunca kako valja, pa valjda bi im rodile i šljive i dunje i kajsije i trešnje i višnje i svaki andrak bi im rodio, al’ to su, izeš ga, ti severnjaci, nema tamo tog sunca, ne rodi im voće, a i to što rodi sve nešto sitno pidžavo. eno mi učili onog mičurina ptičurina kako li se zvao, što je kao izmislio selekcioniranje – plaćam pivo ko oljušti viška nastavaka sa te reči – da se ukrštanjem dobije ne znam šta. onda smo mi u osnovnoj pričali viceve kao šta se dobije kad ukrstiš ježa i glistu. ne znaš? bodljikava žica. e tako su nam nasvirali tog tičurina da sam ja mislio da će kod rusa da budu jabuke ko dinje kad ono… ma kaki, to kao ping pong loptica ipo. ajd i frtalj, da ne preterujem. ne može, nema odakle, nema iz čega, bato, nema dosta sunca i tačka. može to da rodi ne znam kako veliko, a nije veliko, to ne može da ima toliko šećera, nije to za rakiju. zato prave lebaru, i rusi i škoti i poljaci i englezi i ameri. dobro ameri su blentavi, mogli bi da prave šta hoće al’ jok, viski pa viski. sve od žita osim što može i od krompira. pa fala vama lepo, i svaka čas što ste od lebare uspeli da napravite izvikano piće, kome mora sto trikova da se radi i priča da se pripoveda da bi izašlo na glas i bilo nešto.

dođ ti bato kod mene pa sedi i biraj… ništa trikovi, nikakvo farbanje drvetom, ma ništa bre, samo prevrelo voće pa proterano kroz kazan. probaj pa posle pričaj.

neg znaš ko mi je čudan? oni rimljani. kako koji, pa oni južni. latini, ajde neka su latini. da, američki latini, pa koji drugi danas još postoje? od onolikog voća, pazi, mogla bi da se pravi bananovača, mangovača, avokadovača, mandarinovača, narandžovača… ma ko zna kojih još voćki nema, ma čuda bi mogla da se prave. a oni šta, prave onu trskovaču. ono od trske, onaj rum. ne razumem ih nikako. onoliko voće propada. tjah.

Kuća na oblaku

Može li se spevati tišina?

Kako me sustižu godine, tako mi tišina sve više prija. Ne govorim o tišini gluve sobe, već o prostom izostanku meteža: ne smetaju mi ambijentalni zvukovi. A tu na red dolazi činjenica da živim u maloj varoši, da se preko puta moje kuće nalazi park lokalne bolnice i, konkretno ovih dana, da je najzad došlo vreme da prozor ostane otvoren, možda ne celog dana, ali tokom dužeg vremena.

Privilegija koju sam dobio tom kombinacijom su brojni kosovi koji se oglašavaju od praskozorja do kasnog jutra.

Poslednjih godina ih ima i bliže: ugnezdili su se na ona četiri drveta u mom dvorištu i od aprila do juna se budim doslovno okružen zvukom nalik na početak današnje muzičke numere.

Nastavite sa čitanjem… “Kuća na oblaku”

Svi odoše u bioskop

Pripadam generaciji koja pamti bioskop. Ko je onda mogao da sluti da će prosto sećanje na ta iskustva danas predstavljati privilegiju…

Sticajem okolnosti, danas je naročit dan za one koji vole da uživaju u fantaziji. Kao nikad pre, na snazi su dva recepta koji su u potpunom polaritetu i čini se da treći ne postoje: dakle, oni koji prate Game of Thrones i oni se ubiše hvaleći se time što nisu odgledali ni jednu jedinu epizodu najbolje višegodišnje igrane TV produkcije otkad postoji TV produkcija. Sad, na stranu ideja o tome da li se treba ili ne treba hvaliti time što ste pripadnik jedne ili druge strane u toj podeli. Nešto drugo me muči, nešto što prevazilazi činjenicu da ovaj članak neki neće pročitati dok ne odgledaju prvu epizodu finalnog serijala “Igre prestola”.

Elem, gde nestade ona magija koju smo nekada doživljavali kada se isključe mršava svetla u bioskopu i zasvetlucaju slike na velikom platnu?

Nedostaje mi to.

Nastavite sa čitanjem… “Svi odoše u bioskop”

Svaki put. Ili bar ponekad.

Potpuno je neverovatno kako nekakva hladna tehnologija zapravo može da pomogne da se sačuva ljudsko u nama.

Ponekad reči ne mogu da dosegnu doživljaj. Tada je najbolje ćutati i slušati.

Mnogo je nesreće nastalo onda kad su ljudi pričali umesto da su slušali.

Nastavite sa čitanjem… “Svaki put. Ili bar ponekad.”

Živa noć grada

“Noć nagoveštava, ali ne otkriva. Ona oslobađa sile u nama koje su tokom dana sa razlogom potisnute… Tražio sam poeziju magle koja menja ljude, poeziju noći koja promeni grad, poeziju vremena koje transformiše sva ljudska bića.”
Brassai

Hajde da se i ja malo hvalim, takva je moda, izgleda… Prvi put za sve ove godine što se tu i tamo bavim fotografijom, uputio sam dve fotke na foto-konkurs, jer tema mi je legla k’o budali šamar — noćne monohromatske fotografije grada – i obe su se zatekle u selekciji od dvadeset fotografija izabranih za izložbu “Živa noć grada”, koju je novosadsko odeljenje Francuskog instituta u Srbiji odlučilo da upriliči.

Film Noir, Kikinda, decembar 2016.
Film Noir, Kikinda, decembar 2016. Klikni za veću sliku.

Lajtmotiv konkursa je omaž fotografu Đuli Halasu, poznatijem pod umetničkim imenom Brassaï, koji je tamo negde u vremenu između dva velika rata fotografisao noćni Pariz onako kako niko pre njega to nije činio.

Nastavite sa čitanjem… “Živa noć grada”

Годишњи од три дана 2.5

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.

Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.

Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.

Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.

Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.

Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.

А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”