Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Једна од пре: кућни бар

Чак се ни ове узане траке на преградним зидовима нигде нису одлепиле, чудо

Кад се кућа испразни, остане у понеким буџацима поприличан комад историје. По мојој тези да је фотографија + познавалац = дугачка прича, са гомилом асоцијација (уочити два појављивања Ције!), не би смело да омане. Па, да видимо један такав буџак.

Да кренемо од горњег спрата. Ракијске чашице од задимљеног стакла, мора да су из седамдесетих, тад је то било у моди. Наравно, пет комада. Једини начин да за вама остане шест комада је да купите дванаест, стакло је то. Даље, бочица са капаљком, нисам гледао шта је унутра, али судећи по суседним бочицама, мора да је ацетон. Бочице са лаком за нокте су увек имале занимљиве облике, јер лак је лак је лак, не личи ни на шта док се не намаже и осуши, изглед га неће продати али лепа бочица хоће. Зато, дизајн.

Десно, у мраку, су некакве теглице. Не знам шта је било у њима, али се у најближој види глава завртња. Вероватно је то био магацин за ситне кукице, држаче и вијке који се добију уз разне ствари које треба склопити или монтирати, увек запакују мало више, за сваки случај. Понекад се то и употреби за нешто, кад буде испуњен услов да се више не зна откуд је ту доспело.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кућни бар”

Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”

Квашенице

Не знам како се код вас зову, код нас се зову квашенице и никако другачије. Ово је једна од ствари, попут шапурине, које могу да послуже да се утврди порекло говорника.

Имао сам грдних проблема кад сам покушао да то објасним Америма, јер код њих то не постоји. Постоји некакав француски двопек, за који вам неће помоћи никакав тостер француске производње – то је само слично, али ту се хлеб уваља у некакву специјалну смесу, то је читав рецепт. Квашенице су само хлеб уваљан у јаја и испечен у тигању, ништа више. Може мало соли, ко је тако навикао.

Тешкоће у споразумевању смо решили једноставно, показном вежбом. Остао је запамћен један момак, који је бојажљиво загризао први комад, већ спремајући у глави извињење зашто не може то да поједе. Стао је после шест комада.

Па ако вам не пада на ум шта би могло за вечеру, а нахрчкали сте се хлеба с којим сад не знате шта да радите… пријатну вам вечеру желимо.

Једна од пре: вечерња шетња

Видећемо за десетак година како је насуто. Ако не стекне километражу, добро је.

Пошто се најзад има времена, ајд мало у шетњу. Са фоткалицом у руци, дакако. Јер мада сам све те сокаке, што су у домету, прошао стотинама пута, увек улети нешто ново, западне за око па га ваља ишчачкати.

Ево нама нове сиве коцке у крају. Сад је прилика, још ништа не пише, не знам шта ће ту да продају, видим само да су почели да монтирају рафове на спрату.

И плочник је, наравно, сив, али се згодила комбинација плавог светла са прочеља и наранџастог са улице, те ко зна чије већ рекламе од прекопута. До отварања ће можда и да никне трава у та два правоугаоника, а можда ће да се сете и да направе паркинг до улице, иначе џаба све остало ако им се тамо запати блато.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња”

Једна од пре: ова стоји

зашто су у сред ноћи врата отворена, светла упаљена, столњак на столу и нигде никог нема

Ово је тајанствена кућа у мојој улици. Необична архитектура, овакав улаз нико нема. Не вреди да објашњавам, прво фотка.

Навикли смо да банатска кућа има колски улаз кроз фасаду, то се зове анјфор (вероватно из немачког, на фору “уфурати”). Врата на ајнфору су обично тешка, са свега два крила, шаку дебела а квака спада у хладно оружје, по тежини. Да ајнфор има трокрилна застакљена врата, то нисмо виђали. Иновација! Оно, виђали смо да крило има своје крило, нешто као мачија врата али величине за човека, но то је засебна прича.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ова стоји”

Једна од пре: дух из зелене… ограде

Неком је пало на ум, и успео је то и да прогура, да изведе овакву контру свима.

Шврљајући насумице по кандидатима за ову рубрику, тј по фасцикли /slike/egzibicija, натрчим на овај мали допринос борби против сивила. Сегедин, септембра 2010.

Из неког другог угла бих можда имао и композицију а вероватно и гипс на неколико удова, јер бих морао на коловоз. Овом улицом се улази с наше стране, води право према центру. Овако, с тротоара, се можда не види баш много тога, али се види оно што сам хтео.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дух из зелене… ограде”

Једна од пре: овде Земља

Ово није снимљено тако давно. Пре свега две недеље. И није на Месецу него на километар одавде.

То што се сви трагови виде као да је ово месечева прашина, то има седам јаких и ваљаних разлога. Као прво, ово је фина банатска прашина, са доста глине, јер ту се зидало пре неку годину, још то није покрила црница ни трава, а ваљда ни неће никад јер ту је стаза.

Као друго, није било ветра, нема шта да заметне трагове. Мени је остало само да шкљоцнем, а вама да пребројите колико различитих ђонова и гума је овде оставило свој траг.

И немој да би неко гунђао кад крене киша. Треба кише. Прашине смо већ имали за ову годину.

Једна од пре: са истог места, три године раније

Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада

Већ не знам колико фотки сам окачио овде из категорије “снимљено из буса ноћу, пред семафором”. А у ствари ме много више привлачи атмосфера у самом бусу. Но, препрека је увек било онолико – гужва, килаво светло, крнтија се тресе, тврдо огибљење поскочи кад прегази пикавац… ма све.

Поврх тога, јако се ретко и затекнем у бусу. Скоро да сам почео да планирам да напросто седнем и возим се до краја и назад, па шта ушкљоцам, ушкљоцао сам. Кад, виђе врага: урадио сам шта сам хтео још пре пет година, ама слабо је памћење…

И у ствари има све што сам хтео да има. Можда понеки путник?

Ишао сам тада на један од бројних састанака одбора за прославу 40 година матуре (а отад прослависмо и 45), и најзад успео да ухватим аутобус. До најближе станице ми треба скоро 12 минута, а да идем пешке скроз око 40… тако да и није била нека штета она два-три пута кад ми је побегао. Ал’ овог пута сам пошао мало раније.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: са истог места, три године раније”

Мука с речима: докторе, мајсторе!

“Ма није он никакав доктор, он је бре обичан мајстор”… што би у преводу са латинског било “није он никакав учитељ, он је бре обичан учитељ”. Јер magister је било баш то, учитељ, а docere је глагол који значи подучавати. Али су се те две речи баш добро прошетале кроз језике и стекле богату каријеру.

Од магистра имамо и маестра (који је, пак, породио маестрално извођење и ветар назван по себи), и мистера и мајстора. Тај мистер, пак, то је посебна прича. Јер, ах, тај енглески нам се опет заплиће међу ноге. Наиме, немају реч магистар – то се каже мастер (“особа са дипломом између факултетске и докторске, или сам тај академски степен”) али та реч има још двеста других значења. Имају магистрата, који је некакав нижи судија за ситне случајеве или за предрадње у крупним, и крај. Све остале облике изводе из тог мастера – дакле немају ни магистралу, ни магистрални рецепт (оно кад нема готовог лека него апотекар мора да га замеси), ни магистратуру као степен школовања. Мастер би требало да је то исто, али…

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: докторе, мајсторе!”

Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”