Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Bonhoferova teorija o gluposti

Glupost je socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Eto zašto nam je potreban novi veliki stadion bez atletske staze.

Negde sam prvi put čuo za to ime možda početkom jeseni 2021: da li je bila neka godišnjica, ne znam to. Tek, kako došlo, tako prošlo – dok do mene nije došao kratki animirani video koji objašnjava principe o kojima je ovde reč. Preneo sam link na svoj fejZbuk profil uz kratki komentar, izražavajući žaljenje što postoje titlovi samo na engleskom. Uto se zalomilo da tog dana nisam imao nešto posla, pa sam zasukao rukave i sam preveo titlove. Zahvaljujući Common Creative licenci, mogao sam to da objavim na kanalu Suštine pasijansa. I evo rezultata.

No, imalo bi se o čemu razmisliti i ponešto pride reći, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Bonhoferova teorija o gluposti”

Ugrabio sam jedan i ja

Ostadoh sam na vetrometini, k’o poslednja rupa na svirali.

U našem domu je čitalački klub formiran pre nekih pet-šest godina, kad je naslednik naučio da samostalno povezuje rečenice. I tako kad naiđe vreme za počinak, bračni krevet beše idealno mesto za tri čitaoca s tri knjige. S tim da su tri knjige u stvari jedna knjiga i dva i-buk ridera (e-book reader); pobogu, znate valjda i sami da su to one spravice za čitanje elektronskih verzija knjiga.

Nastavite sa čitanjem… “Ugrabio sam jedan i ja”

Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)

Kada radiš nešto neobavezno, ne treba da imaš očekivanja, jer uvek ispadne drugačije nego što zamišljaš na početku. Ispostavilo se pak da to “drugačije” ne znači nužno i “lošije”. Jedno se izjalovi, ali se desi drugo što nisi ni slutio. Suština pasijansa je preživela mnoge obrte bez kojih ne bi bila to što je danas.

Biće mi potrebno više koncentracije nego snage i više pameti nego sreće da ovim pisanjem postignem ono što sam zamislio, jer ovaj pasus započinjem svega dva sata pre trenutka kada se tradicionalno obeležava godišnjica Suštine pasijansa. A dva sata je prekratko da bih uspeo da napišem baš kratak tekst; za tako kratko vreme, sposoban sam da napišem samo dugu, predugu tiradu.

Oksimoron? Ne: vrlo dobro znam šta govorim. Verujte mi na reč: ako nikad niste pisali jezgrovite tekstove, nemate ni najblažu predstavu koliko je mukotrpan i dugotrajan posao napisati dovoljno kratko da ne biste potrošili tri uzdaha više tuđeg vremena nego što je to pristojno. Za svaki slučaj: izvinjavam se zbog toga.

Deset godina sa vama

A zašto žurim? Zato što nisam stigao ranije, a valja zadovoljiti tradiciju. Trenutak objavljivanja ovog priloga je obeležje deset punih godina od prvog priloga na blogu, što sam do sada uvek obeležavao barem simboličnom čestitkom samom sebi i čitaocima koji ostaju uz blog. Ovog puta, ulog je znatno veći. Ne, nije reč o nekakvom uzavrelom osećanju metafizičkog ispunjenja koje okrugli broj tobože izaziva, još manje je to kič-praksa galame koja prati klicanje na ključnim mestima govora koji su nužni kao folklor svih jubileja. Nego je reč o ključnom pogledu u ogledalo.

Elem, šta sad biva dalje?

Nastavite sa čitanjem… “Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)”

Недеља је, 6-XII-2020.

Мусака је већ била, бар на фоткама. А на столу? Кад сте појели мусаку последњи пут? Јел’ од кромпира?

То “од кромпира” може да буде сувишно, као оно кад у енглеском увек кажу пиринчани пилав, никад само пилав. Јер постоје два-три рецепта за пилаве од нечег другог, за које ама нико није чуо, али ето да се зна да није ниједан од та три. Осим што у случају мусаке то више није тако. Узнапредовало се, сад може мусака и од, овај…

…блитве, карфиола, ма… три слоја било чега, а између млевено месо и шта већ дође. И, као и већина таквих јела, има три лепоте: може вруће, може ладно, може подгрејано. Свако је добро на свој начин.

Пријатан недељски ручак вам желимо.

Једна од пре: опет магла

Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10.

Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.

И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.

Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: опет магла”

Једна од пре: закривљена ноћ

Једно од два-три места где сам само погледао јеловник и налево круг.

На наше седељке скоро увек понесем фоткалицу, јер могу. Увежбало се и оно са фоткањем под утицајем, испада све боље и боље, скоро да понекад изгледамо и млађи него пре. И то не само тада, него и после, кад видимо шта је од фотака испало.

Ал’ мање више увек исто. До тамо шетња, увек истим путем, у повратку такси. Током вожње углавном испадне стресно (види горе), ал’ зато на семафору уме да се потрефи.

Откако нас је задесила ова корона, људи се довијају на разне начине да се раздвоје физички. Срећа у пластику, па те преграде, и шлемови и шта све не, и нису тако ружни и незграпни. Питам се понекад на шта ли је личила пластична хирургија у прошлим вековима…

Таксистичко удружење чији сам број утувио се снашло са овим пластичним преградама. Лењирашка логика је ту замислила једну равну плочу, која би се разапела од довратка до довратка. И виђао сам понеку да је равна.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: закривљена ноћ”

Poštovanje iz navike

Ako su ti vera i životni principi takvi da na formiranje tuđeg mišljenja utičeš širenjem lažnih i polu-informacija, onda ti i nisu neka vera i principi. Kako god da ih ti nazivaš.

Nema mnogo viber-grupa u kojima sam član (obavezno dve roditeljske – jedna u kojoj je i razredni starešina i jedna u kojoj nije (da možemo da ogovaramo školu)). Ima tome neki dan gde je u jednoj od tih viber-grupa koje (ne)redovno pratim pristigla tako neka glupost o ravnoj Zemlji, virusima koji nastaju od 5G-zračenja, anti-vaksinaškim aktivnostima i slično. Čak i da su viber-objave u toj grupi samo na takve teme (a nisu) ne bih napustio grupu; držala bi me znatiželja koliko tu ima mašte, a koliko samo tupave, besmislene reprodukcije. U takvim sam slučajevima često samo pasivni posmatrač, ali je pre neki dan neko objavio anti-vakcinaški baner u kojem se poredi spisak država sa obaveznom vakcinacijom i spisak država u kojima su bili koncentracioni logori. Naravno, tekst se završava uz opšte poznatu rečenicu “pametnom dovoljno”.

Valjda znamo da nije baš pametan onaj koji ta dva poredi, ali efekat u grupi je postignut – složili su se odmah i ostali anti-vakcinaško nastrojeni. A “pametnom kojem bi to bilo dovoljno” bi pre palo na pamet da uporedi koliki su procenti obuhvata vakcinisanih u onim zemljama/oblastima gde vakcinacija (ni)je obavezna, jer na primer Norvežane ne treba “zakonom učiti” koliki je značaj vakcinacije.

viber-porukaKad sam, a morao sam, argumentovano reagovao na pomenutu glupu objavu, njen autor(?) je počeo da se pravda da je tu informaciju pokupio sa Fejzbuka. Misli da ga to valjda opravdava, pa ga je iznenadilo što sam ga pitao da li baš svaku glupost i zlonamernu objavu koju vidi na Internetu mora da širi okolo bez imalo uključenog mozga (ako zna gde se to uključuje). Tad je krenulo pozivanje na veru i životne principe.

Nastavite sa čitanjem… “Poštovanje iz navike”

Nedelja je, 30-VIII-2020.

I da ne bi neko zanovetao što za nedelju serviramo najprostija jela, jer ono “ima se, može se” podrazumeva i to da jedemo šta nam je ćeif, obazirući se samo na unutrašnje glasove blagoutrobija. Šta će reći svet? Štagod hoće, u svoja četiri zida.

Dakle, obična paradajz čorba.

Posle ovog može bilo šta, sve će valjati.

Prijatan ručak vam želimo.