Al’ daj makar nekad da bude i uz mene!
E, ima ta neka fora u Engleskoj, po njihovom ustavu šta li, da se prizna neka vera kao prava religija, ali samo ako na popisu bude prijavljen dovoljan broj članova. Ima tu neka granica, kao do tog broja su sekta, a preko tog broja su ono, pravi. I sad, pazi foru, na nekom njihovom popisu, al’ ne na ovom od prošle godine, nego neki, bre, od ranije prijavi se jedno pešest puta više od te granice da su džedaji. Znaš ono Star Vors, i fora mej d fors bi vid ju i slično. I zatraže oni da im se to džedajstvo šta li već prizna kao religija. E, ali fora je da su ih ovi odbili k’o mene svastika, jer kao nemate zvanični program ili tu njihovu bibliju, 
šta li. I sad jedan od njih kao osmisli “Englesku crkvu džedaja” ili kako se već zove i krene da okuplja ljude. I sad pazi foru, lik gdegod da je išao nosio neki ogrtač i kapuljaču. Ali ono stalno. Nije skid’o. Šta? Ma, otkud znam. Kao sad ni u ce-market kad ide, ni svuda, bre. E, al’ u nekom tom sega-mega-marketu mu zabranili da ulazi s tim, kao može ogrtač, al’ ne može kapuljača. On nije ‘teo da skine, zapeo, kao to je njegovo pravo i uhvatio se toga k’o pitbul za dete, kažemti i u kenjoar ide s njom. Došle baje i izbacili ga napolje i on ih sad kao tuži. E, al’ fora je ‘de on kao uz’o advokata i sad poziva se na ustavno pravo, kao kako mogu muslimanke da nose ono čudo preko lica, a njemu ne daju kapuljaču. I još krenuo da sve ostale te džedaje sa popisa poziva da ne idu u njihove sega-mega-markete, ono kao bojkot i slično. E, al’ ovi likovi ga iskulirali, brate, k’o mene za kredit, kao u stilu pravi džedaji ne nose kapuljače, jer ovi Luk Skajvaker, Joda i onaj kako beše Obi Kenobi su bili džedaji, a nisu nosili kapuljače kao ovi što su prešli na Tamnu stranu Dark Vejder i ostali.
U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.
– Čujem da držiš Tolkina u malom prstu. Je li istina da si pročitao „Gospodara prstenova“ triput?
Dan preseljenja na Novi Beograd se bližio, te rešavam da par sati odvojim za upoznavanje sa bratskim Zemunom. Imam i formalni razlog: rečeno mi je da u Zemunu postoji roletnar, u Bežanijskoj ulici. Naoružan fotografskim pamćenjem PlanPlus mape (iste one u koju još uvek nije ucrtan legendarni most na Adi, arhitektonsko čudo što zasija u Novoj Godini), krećem u potragu. Željena ulica je jednosmerna, pa u nju moram da uđem iz Zemuna, i to iz ulice Glavne, ili Glavne ulice, ili glavne ulice (poučno ime, koje dovoljno govori o Zemunu i zainteresovanosti njegovih žitelja za aktivan suživot sa ostatkom sveta). Uspevam nekako da se uguram u pravi smer, parkiram se i krećem u pešačku potragu. Roletnara ni od korova. “E da, bila je tu jedna roletnarska radnja, ali sada je tu apoteka”, kaže simpatična gospođa iz krojačke radnje. “Pa niste valjda očekivali da nađete roletnara u nekoj radnji?”, pita me čovek koji sedi za pisaćom mašinom, u knjigovezačkoj radnji. Ne izdržavam, pa šaljem istinu u nos: “Jutros kada sam seo u kola nisam očekivao ni da ću videti olovna slova.” Dižem ruke, sedam u kola. Startujem automobil i tada shvatam da nemam fotografsko pamćenje, i da je zapravo to bio razlog što sam nekada imao štampač.