Suština pasijansa ima čast da ove nedelje ugosti fotografa Tibora Arvu, koji nam predstavlja neobične radove koje je nedavno napravio vraćajući se korenima.
Veća fotografija je ovde. A šta još saznajemo od Tibora ovim povodom?
Odigraj mi ča-ča
Sa grupom Santana sam se upoznao slušajući njihove snimke sa Woodstocka. Za mene je to bio važan događaj, jer je zvuk koji je dolazio sa snimka stalno pretio da će da me oduva – glavni baja je bio čistokrvni roker premazan latino ritmovima i nije se štedeo.
Zato nije ni čudo što su me prva tri studijska albuma opčinjavala na početku sedamdesetih.
Neka ga…
Ove nedelje, sa zadovoljstvom, na Suštini pasijansa saznajemo čega to novog ima u fotografskom portfoliju našeg starog prijatelja Tibora Arve.
Veća fotografija se nalazi ovde. A kako je nastalo ovo psihodelično ludilo, Tibor nam otkriva u sledećem pasusu.
Kad se krug zatvori
I danas vlada mišljenje: da je George Harrison u životu muzici doprineo samo sa onih nekoliko pesama koje je napisao i snimio kao član grupe The Beatles, bilo bi to dovoljno za jedno od počasnih mesta u Panteonu rock’n’rolla. Najtiši od Fabulozne Četvorke (AKA Fab Four, nadimak koji je Bitlsima dao ko zna koji novinar u toku perioda tzv. bitlmanije) predstavljao je “ono posebno” u duši najuspešnijeg rock sastava u istoriji, suptilnu nadogradnju koju manje vešt slušalac ne može ni da prepozna, a kamoli da rastumači. Takva uloga je očigledno odgovarala njegovoj tihoj naravi, a odgovarala je i u atmosferi razvoja dva snažna ega kakvi su bili John i Paul. Zato se, valjda, nije mnogo ni gurao kao autor, ali ono to je pružio zbilja je veličanstveno: “Taxman“, “I Want to Tell You“, “While My Guitar Gently Weeps“, “Something“, “Here Comes the Sun“… Remek-dela, odreda.
Najbolje od svega: do kraja sveta bi mogla da traje rasprava o tome koja pesma od tih je najbolja. Ja mogu da kažem samo koja mi je najdraža: tu dileme za mene nema.
Koreni
Ove nedelje, Suština pasijansa ima čast da ponovo ugosti foto-radove Tibora Arve.
Veća fotografija je ovde. A o ovoj fotografiji Tibor veli:
Pupin u šesnaestercu
Igrao se 65. minut utakmice Manchester United – West Ham United, u okviru FA kupa, kada se sa desne strane pred igračem West Hama Payetom iznenada otvorio prazan prostor. Krenuo je sa loptom i ušao u šesnaesterac, kada je primetio Carricka sa svoje desne strane. Na žalost, Payet je tada rešio da odglumi spoplitanje, što je uradio na način za koji bismo mogli reći da je sasvim odličan da je sudija (Ericson, ako je nekoga briga za ime) svirao penal. Pošto penala nije bilo – ili je bar tako sudija procenio, što se u datom trenutku svodi na isto – Payetov se gest morao smatrati nekorektnom provokacijom i biti kažnjem žutim kartonom, drugim, isključujućim za toga igrača. Nema sumnje da bi takav potez značio da sudija ozbiljno utiče na tok utakmice. Da li zato ili zbog principijelnog mišljenja da je simuliranje spoplitanja u biti isto što i bežanje iz zatvora, dakle očekivana i legitimna aktivnost koja ne bi trebalo da pripada domenu okidača penoloških akcija, tek sudija je, kako se to obično kaže, ostao nem. Pet minuta kasnije dešava se slobodan udarac za West Ham sa tridesetak metara od gola crvenih đavola, blago levo. Ovu situaciju, perfektnim udarcem, u gol pretvara upravo inkriminisani Payet.
Pored toga što je opisana situacija veoma dovoljna da sa Pošta.neta pređem na D3i, ona je primer i za još ponešto. Ali pre tog poneštog, da zavirimo u zabrinuti svet gnomova i primetimo da čak i oni shvataju da je nebo dobro.
Uz vetar
Trčanje sa sastanka na sastanak i nije neka sportska disciplina. Više je moranje koje spada u rok službe. U vremenskoj stisci često sam primoran da na brzaka uletim u taksi. Nemam ništa protiv taksista, ali imam protiv muzike koja im svira u kolima.
Obično su to narodnjaci. Ili nešto što je moderno, a ja ne razumem.
Danas me je vozio moj ispisnik. U kolima mu je svirala sasvim fina muzika, neki rock iz ’70. koji mi je bio na vrh jezika, ali nisam mogao da se setim izvođača.
Iz šetnje
Lagao bih kad bih rekao da mi je svejedno: Tiborove fotografije su za mene poseban doživljaj. A ovog puta nam je priredio veliko iznenađenje.
Sinhronicitet je hteo da se baš danas navrši godina od objavljivanja poslednje u nizu fotografija u poslednjoj seriji gostujućeg fotografa Tibora Arve, našeg dobrog znanca i starog prijatelja Suštine pasijansa. Kada sam pozvao Tibora da nam ponovo dođe u posetu, znao sam da on već zna logističke propozicije o tome kako se materijal sprema (da ide šest fotki, da mi trebaju velika i mala slika, da valja autorov tekst ispod slike itd.), tako da je jedina instrukcija po njegovom pristanku glasila “odmah!”. Nije bilo nikakve razložne žurbe, naravno, nego je moje nestrpljenje bilo veliko. Potpuno sam se uzdržao od “muzičkih” želja pri izboru sadržaja – jer ja Tiborov rad pratim redovno i pažljivo, pa znam šta je sve radio u poslednjih godinu dana – ali sam se veoma nadao da će on sam poželeti da podeli sa nama svoj najsvežiji eksperiment.
Tako i bi. 
(Velika fotka je ovde.)
Prepuštam Tiboru da kaže koju reč o tome šta radi ovih dana i kakva je ovo fotografija.
Voz koji ne ide nikuda
Volim muzičare sklone eksperimentu – oni ne dozvoljavaju da im se čitava karijera pretvori u jednu pesmu. Nekada se slušanje takvih radova pretvori u eksperimentisanje sa mojim ušima i strpljenjem, ali se još uvek držim. Onima koji prođu test uvek se vraćam.
U kom smeru će se kretati muzika narednih godina – nemam pojma. Ona komercijalna i dalje će da donosi novac. Nadam se da će biti mesta i za ovu drugu, koja pomera granice.
Utovar nedeljom, 13. mart
Recke na štapu. Jedna od njih je i tvoja. Ako je za utehu, ne znaš kad joj je vreme.
Setićete se, beše jedan tabadžija u filmu “Bande Njujorka” koji je posle svake ulične tuče pažljivo urezivao evidenciju polupanih glava na svoj čvornovati štap koji mu je služio kao toljaga. Četrdeset i štogod duša je on tako prečicom poslao Onom Gore i pretvorio ih u recke, sve dok mu glavni negativac u filmu tako nije urezao njegovu ličnu recku (nakon što mu je najpre urezao sataru u leđa), ali tek povodom toga što se ovaj uskopistio, pa je od tabadžije avanzovao u lokalnog politički izabranog aktivistu tamo neke komunalne vrste.
Ajde-de: u toj priči se govorilo o vremenu anarhije, kada su državne institucije postojale, ali one ni same sebe nisu ozbiljno shvatale, nego su političari radili taj posao samo iz ličnog interesa, a kao masku, forme radi, angažovali su neškolovane savetnike, a sebi su uređivali lagodan život pranjem para koje im ne pripadaju, zavađajući usput razni sitan polusvet da se bije među sobom, ne bi li se pogled skrenuo sa jednog mesta na drugo.
Bilo je to drugačije nego sada, kad državne institucije čvrsto upravljaju svim aspektima života u smeru sveopšteg blagostanja, kada postoji ozbiljna strategija razvoja za sledećih 100-120 godina, kad političari kroz državne programe stimulišu najumnije stručnjake u društvu da budu kolovođe napretka u svojim oblastima, a sami se daju bezrezervno i uz nužno očuvanje časti i obraza, ne tražeći ništa zauzvrat, gradeći pritom socijalno pravedno društvo u kojem se pomenuto sveopšte blagostanje ne meri po tome koliku ergelu konja / automobila / fabrika ima najbogatiji pripadnik, nego koliko je ukupno trećih delova plata potrebno najsiromašnijem da uredno otplaćuje dostojanstveno stanište (pri čemu od ostale dve trećine ima za dostojanstven život samo na osnovu činjenice da je sposoban da zadrži stalan posao) i nalazeći za shodno da vazda stvori još jednu priliku za ljude od ideje, pa čak i ako ti ljudi nemaju svog kapitala da tu ideju pretvore u predmet materijalnog ili nematerijalnog berićeta.
Ipak, nekako stičemo utisak da bi možda neka perspektiva za crtu na toljagi mogla da bude bolji (i svakako efikasniji) stimulans da se vlažni san iz prethodnog pasusa pretvori u javu već za života naše unučadi. Nažalost, savest nam ne dozvoljava da ikome pomislimo loše – osim onog lošeg koje bi bilo pravedna posledica dostignute ruke zakona – pa će ta toljaga sa reckama, barem sa naše strane, ostati u domenu simboličnog čina negiranja aktuelnih aktivnosti vladajuće kamarile i njihovih zunzara.
Problem je u nečemu drugome: to što oni nama čine već dugo, kako god da se nazove, ostavlja posledice koje nisu virtuelne, već sasvim konkretne prirode. Nećemo nabrajati, jer znate o čemu govorimo: okrenite se oko sebe, pogledajte u sebe i zapitajte se da li je moglo da bude drugačije, a da ste vi pritom uložili jednak trud kao i do sada. Odgovor je gorak, svima poznat, pa zato nemojte dozvoliti ikome da vas zajebava zato što, tobože, niste uspeli dovoljno, kako bi se to reklo po aršinu onih čija savest je fleksibilnija nego vaša. Bitno je da znate samo to da je ispravan smer straha onaj kad se svaki političar uvek plaši vas, a ne obrnuto. Međutim, iz nekog razloga vi odbijate da prihvatite tu tezu.
I zbog toga, ovako kako je, malo ko od nas će uopšte dočekati unučad, a praunučadi neće biti uopšte, a kamoli da doživimo da im se nad kolevkom nagnemo jednog dana. Taj jad je jedina preostala perspektiva u zemlji u kojoj nije jasno ama baš ništa, pa ni to gde je sprcano devet stotina miliona evra koje je Evropa pre dve godine uputila Srbiji da jednom za svagda reši pitanje poplava.