Suština pasijansa™

Ajde što je došao. Ajde što je izjavljivao koješta. Ajde što su i njegovi domaćini isto izjavljivali koješta. Ajde i to što je našao za shodno da ponudi pomoć organima državne represije. Ma neka je čak i pretio Čaku Norisu nasred konferencije za štampu u Beogradu, bez stida. Ali, brate mili: sad će i da svira i peva u novogodišnjoj noći na udaljenosti manjoj od 6000 km od Srbije. Stvarno je krajnje vreme da se desi taj smak sveta.

Glavonja o kojem je ovde reč veoma je popularan među muškom publikom nižeg intelektualnog profila, uglavnom zahvaljujući beskonačnom nizu trećerazrednih filmova u kojima glumi hladnokrvne pravednike po prilično ustaljenom klišeu. Dakle, on je nekakav doktor ili prerano penzionisani šerif čije zen-poruke o uzajamnom nenapadanju negativci pogrešno shvataju kao slabost, za koje vreme ih on jedini provali u svim nepodopštinama koje rade, ali FBI neće da se odazove na njegove pozive. E, onda on najpre išamara jednog ili, još bolje, četvoricu koji mu natrče u dramaturški nerazrađenoj sceni u kafani jer još nije vreme za kaskaderske efekte, ali je baš bitno da su to gorile glavnog negativca. Pa onda on tako ide kroz film tešeći dobre ljude, poklanjajući mačiće maloletnicama i smešeći se na siromašnog crnca kako bi pokazao da i u Teksasu vole crnce, usput sa rastućom frekvencijom šamarajući negativce i pucajući im u stomak iz sačmarice (ali to isključivo ako je neko pola sata ranije spustio šapu na sisu ćerke njegovog omiljenog komšije, onog što mu orezuje živicu dok on sprema treći doktorat).

Najzad, ovaj heroj se u ključnom času obuzdava od ubijanja glavnog negativca, te ga predaje predstavnicima zakona koji se pojavljuju taman toliko prekasno da imamo vremena da pogledamo flashback u kojem negativac golim rukama davi mače njegove bratanice (brat je poginuo u Vijetnamu ili Iraku ili već negde) kada ju je uhvatio kako gleda dok njegovi ljudi pod njegovim nadzorom sipaju neku u mraku svetleću tečnost u baštu orhideja bakice koja mu je na početku filma poklonila jabuku i saopštila mudrost koju je poslednji put čuo još dok ga je deda držao u krilu kad je bio dete, te mu tako zamalo isterala suzu ganuća (kad bi umeo da glumi, uspeo bi i da iscedi tu suzu).

No, u času predavanja gloim rukama sputanog glavnog negativca policiji, on još uvek ne zna da bakica upravo umire od povreda nakon što su je pregazila četiri kamiona, a da se bratanica, u delirijumu tuge zbog izgubljenog mačeta, odala teškim drogama na Haitiju, odakle će je on spasiti u sledećem filmu, i to u paralelnoj radnji dok glavna radnja bude šamarajuće-krvava osveta zbog smrti one bakice.

Sve je to uobičajeni šablon takozvane B produkcije; mada, danas je to već C produkcija, jer to su filmovi koji se snimaju za holivudski ekvivalent siće. Superjunak je tu filmsku karijeru izgradio kao ko zna koji u nizu majstora borilačkih veština nakon zalaska sportske karijere. Jer, tako ti je to: u Americi nema sjedit’ ‘nako ako hoćeš da živiš u skladu sa reputacijom.

Situacija je htela da ga je razni polusvet čuo kad je krenuo da drnda gitaru, pa je odlučio da bi se dalo prodati i to. Vi, naravno, niste čuli ništa od te muzike, ali dvojica predstavnika ekipe Samuraja Skoja jesu, nakon čega im je zamalo bilo potrebno banjsko lečenje u domenu auditivno-kognitivne patologije. Problem je u tome što polusvet koji veruje u te njegove filmove takođe veruje da niko ne može da snimi i objavi album ukoliko to nije vredno da se čuje…

Inače, lik se usput toliko primio na tu foru superheroja da je pomalo pobrkao granice stvarnosti. Pre neku godinu se čak aktivirao i kao volonter u šerifovoj kancelariji u nekoj vukojebini na granici sa Meksikom, jer je ukapirao da njegova popularnost u filmskom pravedništvu ima dobar odjek u službi i može dobro da se proda, a usput može i van kuće da koristi oružje sa pravom bojevom municijom, što je verovatno i činio, ali o tome se manje priča.

I sad, dotični čovekoliki se pojavljuje u Beogradu prvi put pre godinu i po, pa drugi put protekle nedelje.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. decembar”