Kontroverznih pesama je oduvek bilo, a evo jedne koja je od početka delila ljude. Može se reći da je aktuelna i danas.
I to sve zbog loše navike većine svetske populacije da ne voli da čita knjige. 
Jedna odavno: Agonija u podne
Stara priča o tome kad je vreme fotografisanju, a kad mu vreme nije. Foto-beleška iz vremena kad ovaj turista nije imao resurse protiv sunca u zenitu…
Dobro, de: nije bilo podne. Bilo je već pola jedan.
A sad, spektakl: Grba vadi svoje stare fotke iz naftalina.
Veća fotka je ovde. A sad, da objasnim sve po redu.
Popodnevna dremka
Ne znam kako je sa vama, ali ja volim da dremnem posle ručka. To nema nikakve veze sa poslom i dnevnim umorom – to mi je navika od kada znam za sebe. Ne otkidam se od spavanja, dremka često ne traje ni petnaestak minuta, ali sam posle toga kao nov.
Moja venčana kuma nikada nije ukapirala taj moj tajming – i danas ima običaj da me zove baš u to vreme, kao što je to radila i pre nekoliko decenija.
Једна од пре: црна, а царска
Фотка коју окачим овде некако изгура друге фотке снимљене истом приликом. Ове друге му некако дођу као бе страна сингла, ређе их се сетимо. Овог пута, шлагворт ми је дао Грба пре неки дан, оним мутним водопадом.
Ово је снимљено на Царској бари, на месту где се утабана стаза завршава а преко плићака је, на ниским стубовима постављена, дашчана стаза. Она води до видиковца, који је нешто као ловачка чека, платформа под кровом, чији је под метар ипо изнад воде. А воду углавном замишљамо као бистру. Осим кад није. Ово је бара.
Овог пута препоручујем да се погледа и велика, има ту свачега у ситницама.
Polovno srce
Najteže mi je da pišem o izvođačima koji spadaju u moje miljenike. Dobro se znamo, uvek su u blizini, a potežem ih najčešće da sebi popravim raspoloženje. Pa makar pevali i tužne pesme.
Stetson stavljam na glavu samo po kući jer me komšije ne bi razumele, a čizme i mamuze nisam još kupio, jer nemam konja za jahanje.
Utovar nedeljom, 6. decembar
A sad: ciljna ravnina benaste 2015. godine. Baš da vidimo kakvo nam finale spremaju na poligrafskom testiranju.
Da li je ova nedelja bila dovoljan dokaz da brzina protoka informacija lako amnestira sve one koji su predmet tih informacija u bilo kom kontekstu? Shvatate li vi uopšte koliko je dobro iskalibrisan medijski prostor? Kalibracija je važna stvar za precizno merenje, precizno kretanje, precizno gledanje i precizno laganje. Ako ne znate kako se kalibrišu vage, busole, durbini i poligrafi, loše ćete proći. Ključ je u tome da budete strpljivi, pa ćete naučiti sve što treba. Obaška što kalibrisanjem dajte kontekst informacijama i zato je važno da kalibraciju obavite vi, a ne ne ko drugi u vaše ime.
Važno je da i vi svakodnevno trenirate izazivanje empatije, baš kao što to rade oni ljudi koji imaju profesionalnu potrebu ili obavezu da lažu, a njihova imena znaju svi. Ali nisu ti ljudi tome krivi, jer oni nisu nikad ničemu krivi, nego su krivi svi ostali. Vi ste krivi. Da, vi.
Tema je teška i preteška, a danas je nedelja, ručak samo što nije, već je tri dana prošlo otkako se Etna probudila i mi smo sad u sosu što smo pred vama načeli pretešku temu. Ali, vi ste tome krivi: stalno imate neka očekivanja, a lepo smo vas odavno upozorili da odbacite svaku nadu… uh, ne… k-hm… da odbacite svako očekivanje – svi vi koji ulazite ovde. Kao što reče onaj rasejani profa “milion puta sam vam rekao da ne preterujete”, tako smo vam i mi stotinu puta rekli da ste sami krivi što se izlažete Kalibrisanima u raznim medijima. Sklonite se, pobogu, pa to je gore od promaje!
I mi smo se pomalo umorili od natezanja tema, jer mnogo je slađe dremati nego se baviti teškim temama. Pa ćemo zato danas da prekršimo davno dato obećanje da vam se nikad nećemo obraćati kao kopirajteri. E, pa ‘oćemo. Da ne bude zabune: nećemo postati kopirajteri, nego… Mimikrija, znate ono kad đavo kaže “Pa ono je bio reklamni spot, Bile!” ili kad se lovac sakrije u žbun pa zviždi kao kupus u nameri da ulovi zeca. E, tako nekako.
Razumećete usput.
Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti
Who am I but you and the sun
A slight reflection of everyone
Was it me who let you walk away?
Were you the one or is it we’re the same
Izmiče polako petnaesta godina 21. veka, skoro već dve generacije prođoše i više nije neobično pitati nekog čestitog ljubitelja popularne muzike da li zna za ime Max Yasgur, a da vas on gleda belo. A pre 46 godina, svi su znali ime najpoznatijeg farmera na istočnoj strani Sjedinjenih Država. A zašto: na njegovoj farmi u selu Catskills, tik uz varošicu Bethel u okrugu Sullivan u državi New York, jedva pola sata vožnje kroz šumarke i pitome njive od čuvene kolonije umetnika u gradu Woodstock, održan je najznačajniji piknik u istoriji rock’n’rolla. Beše to toliko važan događaj da su se o njemu i mnoge pesme spevale. A ova je jedna od najlepših: spevao ju je bend koji je na tom pikniku načinio svoje prve korake.
Nastavite sa čitanjem… “Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti”
Fantomska šuma
Nikada više
Where are the days
The days that time erased
Innocence we’ve had has been replaced
We were so free of hate they’ve taken that away
All I see is responsibility forced on me
Ko god tvrdi da nikada nismo bili deo sveta – laže. 
