Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U vreme kada sam se upisao u gimnaziju, Elton John je imao 25 godina, četiri odlična studijska albuma iza sebe i uživao je u zasluženom uspehu. Verujem da nije ni slutio šta će ga snaći narednih godina, kada će postati harati velikim koncertnim pozornicama i postati muzičar koga svi znaju.
No, trebalo je prvo maturirati.
Od ranih dana ljudske povijesti, čovjek je koristio arhitekturu da obilježio svoj život na ovom planetu. U početku, egipatski faraoni su gradili piramide da bi se pripremili za slijedeći život. Od tada, pa do danas, mnogo je sličnih primjera gdje ljudi dizajniraju i grade zgrade da obilježe svoj život. Nakon što umru, oni te ostave zgrade da ih drugi ljudi koriste kroz ali i da služe kao jedan nadgrobni spomenik njihovom životu. Jedan dio ovog poriva je ljudska kreativnost i želja za postignućem, a drugi dio je sigurno ljudski ego i želja za pokazivanjem moći i imućnosti.
Ovim rečima obraća nam se Niko Vujević na početku našeg ovonedeljnog foto putovanja kroz stare zgrade Abu Dhabija:
Danas pričamo o tačkama oslonca
Sledeći video sadrži uzmemirujuće scene ubistva jedne foke – ili morskog lava, kako god. Da, dobro ste pročitali: jedna foka – ili morski lav, kako god – jeste ubijen(a) tokom snimanja ovog filma.
(Mala molba: isključite zvuk)
Do you still say your prayers little darling, do you go to bed at night
Praying that tomorrow everything will be alright
But tommorow’s fall in number, in number one by one
You wake up and you’re dying, you don’t even know what from
Od bola, mraka i depresivnih stanja teško se može uteći. 
Od svog prvenca, Greetings from Asbury Park, N.J. (1973), Bruce Springsteen je krenuo tako silovito da se nije zaustavljao dobrih petnaest godina. Rezultat te retko zabeležene energije je osam fantastičnih albuma i veliki broj antologijskih pesama. Zbog te činjenice ne morate da ga volite, ali morate da ga poštujete.
Može li dalje ovako? Glupo je i pitati, jer i glupan zna odgovor.
Htedoste nešto reći? Htedoste ućutati? Nemir vam je u grudima, ne znate kako da izrazite to, peče vas taj neizdrž, a nemate ni najmanju ideju kako da rešite taj grč?
Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.
Nažalost, nije se erupcija zla završila strašnim vestima iz Pariza. Nastavila se tokom subote na raznim forumima, društvenim mrežama i inim online resursima, gde su neki čudni i, nažalost, brojni ljudi pozivali na nekakvu božansku pravdu uspostavljenu negde na Balkanu kao opravdanje za ono što se u petak uveče desilo u Parizu. Preskočićemo gađenje koje smo osetili zbog takvog manira tih iza ekrana skrivenih, ponekad udobnošću anonimnosti uzjebanih komentatora. Podsetićemo čestitog čitaoca na jednu prostu stvar.
Nije to Francuska napadnuta. Napadnut je svet u kojem živite vi, vaša deca, vaši prijatelji i deca vaših prijatelja. Napadnut je način života koji svakome dopušta da radi šta hoće i priča šta hoće, e do mere slobode i prava drugih u istom životnom prostoru. Napadnuto je čak i pravo nekih dupeglavaca da izgovore ili napišu takvu glupost kao što je nekakva nazovi-pravda što je barem 120 nevinih ljudi izgubilo život u bezumnom činu najagresivnijeg zamislivog oblika nametanja sopstvenog mišljenja.
Ljudima bez savesti je teško pomoći, jer oni sami sebi ne žele da pomognu.
Oni koji se razumeju u ribe, tvrde da je barakuda, posle ajkule, najveća grabljivica koja živi u okeanima. Nikako nije za potcenjivanje, već za izbegavanje – zna, ponekad, da napadne i čoveka. Ne peca se na udicu jer poraste i do dva metra, a sto kila žive mere ostavlja utisak – i to ne samo u ribolovačkim pričama. Velike barakude, kada nađu jato riba, najedu se koliko mogu, a ostale ostave i čuvaju ih dok opet ne ogladne.
Naravoučenije: izbegavati letovanja u popularnim tropskim i suptropskim vodama. 
Пошто сам у доласку до Крагујевца омануо са скретањем код Неменикућа (требало је туда, али ме гепеес упутио куд сам већ скренуо), промашио сам и Буковичку бању. То ћемо у повратку.
Цврц. Прво нас је Зоћа убедио да не крећемо тако рано, јер ће сунце да ми бије у лице (хоће, како да не, возим углавном ка северу, ал’ нека те, ценим гест). Остадосмо тако скоро до сутона, а и није то тако далеко. У Аранђеловцу нас је дочекао мрак, хотел са превише звездица и нула знакова до неког другог преноћишта.
Тј било је других хотела… “Старо здање”, које смо једва нашли, у потпуном мраку, ниједна сијалица. Нека сивоалуминијумска скаламерија од хотела ван града, е па нећу да се враћам толико назад. Није нам се ни вечерало, оно што смо ручали са Зоћом је још увек држало. Преноћишта нигде а обишли смо већ трећи круг… и онда, чегбре, па нећете ви мене зајебавати, имам само 160км до куће. Ај једну кафу и на друм.
(велика)
Кафа је испала доказ да у ствари нема сврхе путовати. Иста таква, пред истим таквим кафићем, са истим соком на ком пише “боровница” а више од две трећине је грожђе, са истом полумрзовољном келнерицом и истим намештајем, може да се попије на још двадесет места на том истом сокаку, или у било ком граду у Европи. Једино што се променило од времена кад су Саја и Гаја певали “сви ми градови изгледају исто / биоскопи и фабрике” је што више нема ни биоскопа ни фабрика (мада, руку на срце, Аранђеловац и даље пуни боце и сече мермер, ал’ то је ван града) него је нешто друго свуда исто.
Big birds fying across he sky
Throwing shadows on our eyes
Leave us
Helpless
Zamislite to: čovek se rodi, bavi se, čini. U nekom trenutku se okrene iza sebe, obično jer mu traže da rezimira svoje trajanje. Ono što u tom trenutku čovek učini, način na koji sebe kompresuje u prostor oivičen formatom praznog papira, njegova je esencija, pa šta god to značilo.
Nešto iskusniji, ako razumete ovu igru reči, čitaoci muškog pola će se možda (sic!) setiti da su prvo suočavanje sa ovim problemom doživeli na regrutaciji. Naime, tamo se očekivalo da se u pismenoj formi odgovori na dva bezobrazna pitanja: 1) Ko sam ja i 2) Šta bih želeo da budem. Tačan odgovor na prvo pitanje je, svakako, ime i prezime, a na drugo će posao završiti bilo šta iz palete zanimanja Fonda za zapošljavanje. Međutim, jedno je vojska, a sasvim drugo stvaran život – što valjda znaju svi osim vojske.
Sada je vreme da konačno izgovorim šta sam naumio – ali, ipak, da pustim jednu razbistravajuću muziku:
I muzika može da bude slatkorečiva, poput neke žene.
Ima jedna ploča koja mi je neverovatno draga, što bi ono rekli, iz istorijskih razloga. Danas taj album – i uopšte, tu grupu – više ne slušam, jer sam otišao dalje. Ali i danas ostajem toliko fasciniran ovim produkcijskim galimatijasom da ne mogu da se oduprem, poput nekog drogiranog lezilebovića, povremenom odvođenju u high ovom muzikom. Slušaj ovo.
Ako sam dobro rastumačio logaritamske tablice, ovde nedostaju samo dva elementa: uskršnja zvona katedrale Svetog Petra u Rimu i jerihonske trube.
Добро, видели смо Гимназију, видели пијацу, споменик на обали, до Шумарица ћемо касније, него ајде шта још има близу. Наравно, онај део историје кога се већ најмање сећамо.
Наиме, има (или нема ал као да има, или обратно) тзв. индустрија, коју је већ сад мало теже објаснити деци, да је то нешто што смо и ми умели да радимо а не само Кинези. Дакле, Зоћа нас је одвео преко реке до старе Тополивнице, касније Завода Црвена Застава.
(широка)
Јесте, вратио сам се својој дрози страсти ка синемаскрпу, напросто нисам одолео ширини призора. Не знам да ли овде има седамнаест или преко двадесет снимака, фоткалицу сам окренуо усправно, пазио на висину и збрљачио само једну ствар.