Па рече “Ni Srbiji ni Grčkoj nije potreban vođa. Potrebni su nam sistem i odgovorni lideri.”. И остаде жив.
Дакле, ако се зове лидер, онда је у реду да води; ако се зове вођа, онда нам не треба. Срећом, није покушао да се послужи још и италијанским.
Питао ме неко да ли о таквим стварима размишљам на дневној бази. Пази, стварно, ја и имам дневну базу – то ми је овај сто на коме ми стоје миш, тастатура, кафа, пепељуга, телефон. Али, ту настаје проблем што ја не размишљам на њему – крај свег кртога (тачније, кртлога, да позајмим згодну реч) ту нема места да се још и ја нацртам. Имам, уместо тога, столицу; углавном сам на њој. Имао сам некад и навику да седнем на сто. Што је некако и ишло, док су столови били чвршћи и празнији.

Nekako se zadesi sinhronicitet (što je princip koji je među Samurajima Skoja empirijski dokazan kao valjan) da nas salete obaveze i gužve sa svih strana, pa da se nematerijalni interes potisne pred materijalnim, da ljubav prema saznanju ustupi mesto ljubavi prema porodici i da izgovorena reč dobije novo tumačenje u perspektivi vremena i usahlih očekivanja.

