Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Only time will tell who’s right or wrong
Only time will tell who’s weak and who’s strong
Nedavno sam, sa razlogom, pljuckao po Marku Knopfleru. Šef je preuzeo stvari u svoje ruke i rešio da ga malo rehabilitujemo, a ja sam krenuo na sasvim drugu stranu.
Kako su u grupi Dire Straits svirali vrsni muzičari, zapitao sam se: šta su u međuvremenu radili?
А онда је дошла зима. Чинило се као да ће снег, што се сутрадан и обистинило – пало је око 80 цм. То вече је било још суво, осим нас. Закупљена кафана, шогор постао деда, залива се.
Већ сам се давно изборио за статус бочног фотографа на забавама тог типа. Имате мобилне, имате званичног фотографа, немам обавезу да правим било шта из обавезног дела. Дошао сам да се провеселим, дакле ишкљоцаћу двеста комада, за свој ћеф. А ви после свратите са флешком, кад их обрадим.
(велика)
Кафана се иначе зове “Огњиште”, а од пригодне симболике има… фонтану. И прилично модеран амбијент, с тим што од те модерне одудара скроз, јер нема ниједне сиве површине. Није ни чудо да сам ишкљоцао двеста… од чега је бар тридесет отишло на дерање кошуље и пешес мајица са новопеченог тате.
I tako, beše jedno obično prolećno popodne po lepom vremenu, negde na Islandu…
Sve je relativno. Ko nije poneo slamčicu sa sobom, tako mu i treba.
Ako je za utehu, bar je poneo peškir.
________
° Gola, a može i hægur vindur (izvor: Google prevodilac)
Ovaj me je dečko očas izuo iz cipela.
Ponekad sam sklon da se na prečac upalim. Evo, posle par desetina preslušavanja albuma At Least for Now (2015) vatra još uvek gori.
После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.
Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.
Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.
Tetovaže su najstariji oblik obeležavanja koji je opstao do današnjih dana. Tragovi takve prakse nas vode u neolit. No, to je kulturološka stvar; hajde da se pozabavimo fiziološkim pitanjem. Da li znate koji to telesni mehanizam održava tetovaže da ne nestanu tokom regeneracije kože?
Johnny’s always running around
Trying to find certainty
He needs all the world to confirm
That he ain’t lonely
Mary counts the walls
Knows he tires easily
Ovo nije reklama za Reno Clio! Mada je reč o pesmi koja se decenijama vrti u mojim kolima… Praktično, od trenutka kada sam je prvi put čuo.
Imala je čudnu sudbinu.
Други дан тог боравка у Нишу неко спомену пиротски качкаваљ. Јавим се да довезем, седнемо у кола… и вратимо се таман у пет минута до поласка – цело друштво иде до Јовића винарије.
Данас ме тај обилазак нешто јако подсећа на обилазак пиваре тамо неке седамдесет пете, кад су збратимљени градови (из сваке републике по један, гле случајности) организовали сусрете, па ја као сниматељ из клуба пратио, по свом избору, баш посету пивари.
Дакле пролазак кроз погоне, технолог објашњава поступак, сви зверају около, и на крају заједнички ручак где је директор у чело софре. С неколико разлика. Под један, није супер 8мм кино камера, него канон. Чим смо изашли из катакомби (ал’ нема оних тунела испод реке, ех), извадио сам дугу цев.
(велика)
Под два, нема да један технолог прича о једној фази производње, па други о другој па онда директор о историји фирме. Све је то један човек. Под три, није битно што нема софре, човек изнео своју серију вина и сипао редом, све смо пробали. Неко је понео слане домаће грицкалице, таман легло.
Nije da nismo pratili, nego nije bilo odavno ničeg zanimljivog u svetu parkura. Kad mi tamo, a ono uveli mrvicu hongkonške kung-fu dramaturgije u parkur! Pazi sad
:
Kotrljaju se ulicom demokratski mandati.
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupljali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevanja u našem kolektivu. Od milja smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševljeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašnjeg znanja hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (XIV): KAKO SE RADIKALIO ČELIK”
