Zašto su glupavi komentari stariji od Interneta?

Sećate se, zar ne? Uzmete knjigu iz biblioteke, počnete da čitate, kad na margini stranice osam nažvrljano plavom hemijskom stoji “Okreni stranicu 392”. To i učinite, kad tamo nacrtana ona stvar, kompletirana dlakavim cojones.

Bivalo je tako. To su, kako se kaže, drugačija vremena bila – knjige deblje od 200 stranica ljudi su zaista ponekad i čitali. Poluljudi nisu – i o tome se ovde radi.

(Kad već govorimo bezobraštine, uključite titlove da biste saznali koju državu automatizovani Jućubetov  prevodilac koristi umesto nedostajuće ili “nedostajuće” reči vagina).

Šta ja znam. Najlakše je optužiti ljudski rod za sistematski nedostatak inteligencije, čak i kreteni vremenom postaju razočarani svojom okruženošću idiotima. Ja imam alternativnu, premda veoma tanku teoriju: svi su ti loši komentari slični pećinskim crtežima. A kao što je poznato, pećinski crteži su produkt supstanci za modifikaciju svesnosti.

Nije, dakle problem pamet, nego droga. I da, sedenje na ladan beton.

Sedam dana

Sa nekim pesmama baš nemam sreće. Još prošlog leta sam pronašao klip za “Seven Days“, i to onaj, snimljen uživo, za koji mislim da je najbolji. Taman kada sam smislio priču i zaseo da je zabeležim, a Cevka me je obradovala porukom: “This video contains content from SME, who has blocked it on copyright grounds”.

Ala su brzi, pomislio sam, a onda izgovorio ono što nije za javnost. Devil

Kada nema boljeg, dobra je i studijska verzija! Annoyed

Nastavite sa čitanjem… “Sedam dana”

Ој, кафано: збрка у глави, и без пића

А после летовања у постојбини (или, како се данас каже, постојебини), назад на посао… што је углавном било кућа-кућа-кућа-кућа (тј радио сам од куће). Осим кад је требало да се опет оде до Њујорка, и опет до мог другара.

Овог пута ми је објашњавао како може да се сними филм за десет хиљада долара, јер је дигитална техника доступна. Испричао ми је и сценарио, нешто о кубанским бегунцима које враћају кад их ухвате у води, а примају кад их ухвате на сувом, тзв. правило суве ноге. Па се тако раздвоји породица и креће филм… који ваљда никад није ни снимио.

Видео сам реглер са 24 канала, где су се клизачи сами померали како су стајали у том тренутку на снимку, за случај да негде пожели да помери неки – довољно би било да заустави снимак (замало да кажем траку, нема траке) или чак и без заустављања, ако уме. Пустио ми је живи снимак “Хотела Калифорнија” на некаквим референтним звучницима, то је била акустара на увце, ал’ онако да ми је уво међу жицама. Закључио сам да је мој половни Јовица од 35 долара, купљен са иБеја, довољно добар, ипак сам само скромни гастарбајтер а не пијани хифилистичар. Флајку са ћалетовом лозом нисмо ни отварали, то је као за следећи пут (кога није било, ово ми је у ствари био последњи одлазак).

А онда на вечеру. Неки алжирски или беше можда марокански ресторан, са морскетином. Тад сам први пут сфоткао тањир пред собом.

2004-08 alžirska morsketina

Дотле сам уображавао да од рибе човек не може да се преједе. Е, па није тако. Иначе, тај обичај да се слика клопа је довео до извесног поремећаја у промету ресторана, кад се усталио неких седам-осам година касније. Неко није био лењ па је мерио просечно задржавање гостију, што је од памтивека било око сата; сад је сат ипо. Шта гости раде за тих пола сата? Фотографишу вечеру, каче фотке на сајтове (не само фејЗбук, има тих охохо), проверавају да ли се јавио неко из Лајковца, читају коментаре, и никако да навале. Ето окачих и ја, са извесним кашњењем, ни десет година. А и није никаква социјала од мреже, него комшијско блогорађење.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: збрка у глави, и без пића”

Sve zvezde Međunarodne svemirske stanice

Kažu da na nebu može da se vidi ne više od šest hiljada zvezda. I još kažu da na nebu Zemlje ne može da se vidi šest hiljada zvezda zbog svetlosnog zagađenja. Kako izgleda to slavno teorijsko nebo, javljaju nam dobri ljudi iz orbite.

Previše smo, kažu, uključili svetala. Fotonima vidljivog spektra elektromagnetskog zračenja iz najneverovatnijih izvora, od uličnih svetiljki preko reklama za energetska pića do dečijih fluorescentnih osvetljivača prostora, gasimo mrak. Ali.

Nastavite sa čitanjem… “Sve zvezde Međunarodne svemirske stanice”

Utovar nedeljom, 5. april

Ah, što ima ljudi… Namerno u prodavnicama isprobavaju neodgovarajuće veličine džempera, samo da bi od prodavačice čuli rečenicu “Mislim da Vam je velik”.

Ima li lakšeg posla od kritikovanja vlasti? Izabereš neku vlast i udri. Ako si rečima vešt, dovoljno je rečima. Ako nisi vešt s rečima, onda udari nečim drugim. Na primer, kristalnom pikslom u TV-ekran. Kod novih ekrana, ne mora vrhovni komandant Vojske Srbijeni piksla da bude kristalna. Kao što ni vlast ne mora da bude sadašnja. E, to!

Da bi kritikovao vlast, uopšte ne moraš da budeš u opoziciji. Vlast može da kritikuje vlast. Bivšu, jakako. I kao što će radodajka iz kraja naivnog klinca motati izjavama “Ti si mi drugi, a onaj pre tebe bio je kreten!”, tako će i sadašnja vlast pričati “Mi smo neki drugi, oni pre nas bili su kreteni”.

A narod naivan, pa poveruje. A narod slep, pa ne vidi. A narod glup, pa ne konta da su prethodni isti kao ovi sadašnji. U ovom slučaju i doslovno.

A narod glup…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 5. april”

Znate li šta je ovo?

Znate li šta je ovo?

Nastavite sa čitanjem… “Znate li šta je ovo?”

Elton John za početnike

Ovdašnji Šef dobro je poznat kao šaljivdžija. Okrenuo je moj telefonski broj pre neki dan i priupitao me:

– Ej, kada si poslednji put slušao Tumbleweed Connection (1970)?

– Ček’ da se setim, pre neke tri-četiri decenije…

– Nemoj da mi se prisećaš, overi to ponovo i napiši nešto!

Znao sam da me nije pozvao da me pita za zdravlje… I don't know smile

Nastavite sa čitanjem… “Elton John za početnike”

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.

Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: две бивше”

Da vidimo šta ovaj ume

Amerika, pa to ti je. Kod njih sve mimo sveta, pa onda bude i različito. Fudbal se kod njih igra rukom, kod nas nogom. Kod njih, nemate kud nego da prijavite porez prvog dana kad zaradite neki novac, ali zato svakog petka uveče – pravac kuglana. A tamo: deset kugli umesto devet. I onda, umesto takmičara, zateknete cirkusanta. Pazi sad.

A, šta tu ima da se priča. Narator ovog filma je moj novi heroj… Open-mouthed smile