– A kolike su mu dimenzije?
– Ama kakve dimenzije, bre, bate, ovo ti je čis’ bakar, nema tu ništa dimenzije!
Kao što svaki pijačni mufljuz zna, mušteriju treba obrlatiti i pričati joj ono što hoće da čuje. Ili bar ono što je dosad prolazilo. U samousluzi, ili kad pazarite preko mreže, nema ko da vas obrlati osim onog što piše. Čitate li vi to?
E, da čitate, čudom biste se čudili. Našli biste da postoji sir bez mleka, prehrambeni ekvivalent eksera od plastelina. Našli biste da čokolada više ne mora da sadrži kakao. Da so nije isključivo natrijum hlorid, može i kalijum hlorid, nema veze što je otrovan. Da suvi vrat ne mora da bude suv. Da ručni alat ne mora da bude od čelika (što, istina, ne piše, ali pokušajte magnetom, ili sačekajte da se skine hrom pa da proviri žuti metal).
A onda se zapitajte zašto je sve to štampano tako sitnim slovima. Zašto više ne kaže koliko posto čega ima. Zašto više ne mora da piše zemlja porekla. Uostalom, nije vaše da pitate šta kupujete, nego da ćutite, platite i odnesete. A posle, ako vam nešto bude, ko vam je kriv. Lepo je pisalo. Postoji jedna vera koja tvrdi da je greh prevariti slepog. Za okate ne kažu ništa.
To je za ono što platite. A za ono što dobijate džabe kad vas zovu telefonom jer su vas izvukli, to oni sigurno rade zato što su mekog srca pa eto rešili da vas obraduju. To nije uračunato u cenu ničega, to oni iz svog džepa.
