Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Misliš da raspolažeš imunošću na video-klipove koji, sasvim slučajno, imaju više sadržaja između redova nego što je to čak i autor mogao da zamisli?
Misliš da je glasno pevanje pored tanke čaše loša ideja?
Misliš da je Suština pasijansa imuna na najomiljenijeg asistenta u istoriji laboratorijskih istraživanja koji odjednom oseti čudesnu u nezadrživu navalu inspiracije da parafrazira Betovenov magnum opus?
Misliš da znaš šta je to zen? E, sad ćeš saznati i zapamtiti barem dva sata.
Šta je život?
Otišla sam da plešem na svom malom brodiću
Tamo na okrutnom moru
a more je hučalo
govoreći mi da sam tamo otišla da ukradem
to nenadmašno svetlo
tvog prelepog pogleda
Ljubav?
Kakva, bre, ljubav – ovo je strast koju mogu da pruže samo žene koje su posebne!
Misliš da raspolažeš imunošću na video-klipove koji nemaju sadržaja između redova?
Misliš da je Roomba loša ideja?
Misliš da je Suština pasijansa imuna na video-klipove u kojima glavnu ulogu igraju mačketine obučene u kostim ajkule?
Misliš da znaš šta je to zen? E, sad ćeš saznati i zapamtiti barem pola sata.
Šta je život?
Јућуб је постао нешто сувише лукав, и много ми свашта памти, иако му се не улагујем одавно (тј приступам му а да се не улогујем, не зна ко сам али ми зна ИП адресу). Кад сам прошли пут претраживао Луча Батистија, требало му је три недеље да престане да ми га подмеће у сваку могућу посету.
Зато сам данас мало лукавији – отворио сам укупно два линка кад сам тражио ово, па да видимо да ли ће овог пута нешто мање да ми памти.
Песма за данас је, нека ме исправи неко ко зна италијански, ја га баш и не знам (ал’ зна он мене, онако из довиђења…), отприлике “…и немој да би ми умро”. Пети Право.
О њој не знам ама баш ништа. Први пут је видим. На овом снимку изгледа очајно, права изботоксирана мумија, гледа да заради за пензију, појављује се у оваквој емисији где у позадини неки бројач врти већ трећи милион евара, дворедни текст вазда трчи дном слике, све шљашти и аплауз је тачно дозиран (реглером или тастатуром, питање је сад)… дакле, једна калаштура, таман по мери шоу бизниса, са све итанглеским (кад може енгрпски…) уметничким именом (иначе, Николета Страмбели), како је већ било у моди кад је почињала. Nastavite sa čitanjem… “Припази ту кашику…”
Samohrani otac se trudi da pruži koliko god može svom mladom sinu. Opsednut tim trudom, mali piše hvalospevni sastav o njemu. Tek posle otkriva mračnu tajnu. A onda…
Ovaj kratki film je bio prikazan u finalnoj selekciji na festivalu TropFest u Australiji 2009.
U mnogim tekstovima sam pominjao projekte/grupe koji su, sa manje ili više uspeha, kratko trajali. Između početne dobre ideje i realizacije muzičari su, često, nailazili na svakojake prepreke, pa je krajnji rezultat uvek bio nepredvidiv. S vremena na vreme i totalni fijasko.
One koji su omanuli neću ni da pominjem, nema razloga da se zamajavamo glupostima.
Лудаке срећа прати, кажу… али овде је лудило умерено и праведно распоређено. Наиме, опало је лишће (цела три дана након претходног крпежа), и као и сваке године, указао ми се комшилук. А комшија је радио докле год се видело. Лудак по мојој мери.
Можда би снимак био ефектнији да се залазак штогод офарбао, али ако њему није сметало да овако свако поподне закуцава шиндру, не смета ни мени да овако креснем. Ево.
(велика)
Мој крај је такозвана регулисана дивља градња, што ће рећи да смо сви плацеве купили као њиву (од грађевинских радова, прво је на ред дошло да се почупа корење од кукуруза). “Дивља”, јер се као не може зидати на пољопривредном земљишту (али може да се добије струја итд), “регулисана” јер смо платили казне, и после испоплаћали све остало, понешто и двапут.
