Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Znate li koje igračke su najbolje, najlepše i najkorisnije? One koje veličaju pamet, znanje, maštovitost i ideju da se tamo negde, daleko preko brda, krije neuporedivo bolja igračka do koje je moguće doći sopstvenim trudom.
Evo, pogledaj.
Sad zamisli da se tvoje dete igra na ovaj način. Zar to ne bi bilo sjajno?
A sad razmisli o tome kako nigde više ne može da se kupi komplet “Elektropionir“.
Svi dobro znamo kako se Šef onomad proveo na koncertu Colosseuma. Kako nam đavo ne da mira, obojica se dadosmo u poteru za štampanim izdanjem biografije Jona Hisemana kako bismo na miru složili ono malo kockica koje su nam preostale. Ponekad mi se čini da živote članova ove grupe bolje poznajemo nego sopstvene. Ali internet, kao đavolska izmišljotina, mene odmah odvede na drugu stranu.
Još se kajem što sam, svojevremeno, odbio posao u policiji. Nisam znao da će mi forenzika ići od ruke. 
Autor fotografije je Mikica Andrejić. Zaječarac koji živi i radi u Nišu, poznat je u fotografskim krugovima kao “Čuješ li buku”.
Kratki film koji je pred vama predstavlja prostu, ali prelepu viziju moguće budućnosti u kojoj Čovek osvaja Sunčev sistem. Ove slike su zasnovane na naučno utemeljenim idejama i konceptima mogućeg sadržaja budućnosti koja ne mora da bude predaleka, ako se ikada desi. I da ne zaboravimo: ove slike su derivati fotografija načinjenih u Sunčevom sistemu.
Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.
Izjava o čestitosti
Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane. Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.
Da li je neko od prisutnih obratio pažnju na zanimljive fotke koje se nasumično smenjuju u zaglavlju bloga? Šef voli da sve bude cakum-pakum, pa ih redovno ažurira. U njegovo oštro oko i istančan osećaj kada su ovakve stvari u pitanju ne sumnjam. Moje oko se zalepilo za one plave čamce ili bemligaštasuveć koji mirno čekaju kraj sveta. Na jednom od njih, onome što je levo, piše Gryphon.
Eto povoda za malo zabave i muzičku priču.
U mitologiji, Grifon je čudna zverka koja ima telo lava i glavu orla. Njime su bili opčinjeni drevni Egipćani, Grci, a pojedini naučnici tvrde da su sve to zakuvali Persijanci. Nekako su preživeli do srednjeg veka, ušli u literaturu i zaživeli kao ukrasi na hrišćanskim crkvama. Zbog čega, nemojte mene da pitate.
Фасцинирају ме асиметричне улице, оне где су с једне стране куће а са друге нешто друго – море, брдо, равница. Моја садашња улица је замало испала таква, бар до пола, где је требало да буде некакав царински магацин. Моја стара улица је накнадно испала таква, јер су седамдесетих и осамдесетих порушили куће с парне стране (до рампе) и подигли тзв. новоградњу.
А онда се деведесетих непарна страна постепено претворила у низ дућана. Има укупно четири куће у којима нема регистар касе. У некима од њих је већ осми или девети закупац. Има две цвећаре, три-четири кафића, парфимерија (са мењачницом), две пекаре, пиљарница, пет месара (не, четири: “Посрнули сточар” се претворио у мењачницу), преноћиште, две апотеке, фарбара, и дућан са зрневљем и слаткишима, који стално мења име – био је “Био шпајиз”, па “Шпајз” па сад “Био спајз”, чека се ново издање кесе.
(велика)
Како рекох пре неки дан, једва чекам да имам неки разлог да се промувам кад је овакво вече, и да нађем изговор да прошетам са фоткалицом. Нешто је била гужва у апотеци, па сам обишао један круг док се не разиђе. Кренем непарном страном, све бацајући поглед преко на парну.
Alfred Hičkok nije propuštao priliku da se pojavi u nekom svom filmu na nekoliko sekundi. Nikad ništa nije govorio, jer kako je sam govorio, “onda bi me to učinilo glumcem, pa bih morao da ponižavam i samog sebe kao što to već uvek činim sa glumcima”.
Evo kolekcije tih pojavljivanja.
Kako je sezona slava u punom jeku, postaje sve teže nositi se sa njima. Raznih đakonija & dobrog društva nikad dosta. Ali šta ćemo da radimo sa jutrom posle njih? Hranu je relativno lako izbaciti iz organizma.
Sa maliganima već ide malo teže. 
Svako od nas ima razrađen način sopstvene detoksikacije. Srećan sam što sam rano naučio da pijem – dve Nesice ujutru umesto jedne efikasno srede stvar i prizovu me pameti. Sada, kada mi se glava razbistrila, mogu da radim šta hoću.
Lepo pesnik reče “U čemu je tvoja suština, kada hoćeš da se dopadneš svima?”, al’ treba razmisliti, pa shvatiti šta je hteo da kaže. Nije to, bre, policajac il’ ministar, pa da ga odma’ razumeš. Čim zine!
Policajac namerno upucao dete. Pre nego što se namrštite na ovu vest, moramo da dodamo da je dete bilo naoružano. Dakle, potencijalno i opasno po okolinu. A sve to u državi koja nije na drugom mestu po broju komada legalnog oružja među civilima, nego u državi koja je na prvom mestu n
a toj neveseloj listi. Kasnija istraga će utvrditi da je oružje u dečijim rukama bila igračka. Verna kopija originala, ali ipak samo igračka.
Policajac će kasnije izjaviti da je sa dečijeg pištolja bila uklonjena upadljiva oznaka da je u pitanju igračka. Moguće je da je tačno, jer nemali je broj dece koji bi se drugarima-vršnjacima hvalio da ima pravi pištolj. A ovi ako stvarno nisu videli pravi pištolj, a vide da igračka nema oznaku da je igračka, eto novog idola u kraju.
Majka nesretno ubijenog deteta se udružila sa roditeljima čija su deca doživela slične sudbine i brižna pokreće akciju. Svesni da bi prava, jedina logična akcija bila uzaludna u toj državi ili ipak medijski operisani od zdrave logike, oni akciju usmeravaju na to da oznake na dečijim igračkama budu upadljivije i da se teže mogu skinuti.
Majku mu, zar nikome od njih nije stalo da se takve igračke uklone iz prodavnica ili makar smanji njihov broj i njihovo reklamiranje. Da li je razlog pogrešno usmerene akcije to što neko od roditelja radi u “ratnoj industriji” ili, još gore, diluje nelegalno oružje?
Nismo mi mnogo nimalo bolji od njih. Pogled na listu za 2014. godinu nam govori koliko je kod nas oružja među civilima. A pogled na komšiluk i roditelje u kraju nam govori koliko dece ima “ratne” igračke…