Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!
Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.
Nekada me zateknu pesme iz država koje i nemaju neku veliku muzičku tradiciju. To ne znači da su slabe.
Za par nedelja će se u gradu u kome živim održati tribina koja će se baviti šezdesetima. Organizator me je zamolio da napravim zvučnu kulisu i progovorim koju o tom vremenu iz mog ugla. Normalno, nije mi ta obaveza teško pala jer mogu o tom vremenu da pričam danima, a izbor muzike je relativno lak. Ipak, iako bih iz rukava odmah mogao da izbacim par stotina relevantnih pesama koje će svi prisutni prepoznati, nije zgoreg i da napravim mali podsetnik.
Ionako mi je slušanje muzike iz tog vremena uvek veliko zadovoljstvo, a nikada nije zgoreg da se vratiš u detinjstvo i ranu mladost. 
Da li se to obistinjuje poslovica “bez starca nema udarca”? Novi album starog velemajstora je dostojan divljenja.
Jedan od prvih muzičara koji su me na neki način očarali bio je Armando ”Chick” Corea. Iako je svirao jazz, njegove kompozicije su pokazivale da nije opterećen stilovima i da je sposoban da u njih strpa sve i svašta. Naglašena melodioznost i besprekorno sviranje su samo dodatni bonus. Mnogo godina od našeg prvog susreta sam saznao da nam je datum rođenja isti pa, verovao u horoskopske znake ili ne, odmah mi je postalo jasno zašto mi je njegova muzika momentalno “zapevala” u glavi.
Šta li tek “peva” u njegovoj?
U jednoj davnoj “tamnici naroda i države represije i straha”, beše upamćeno kako je predrgupa otela šou jednoj od najvećih svetskih zvezda…
Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveći drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije društvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji događaji i abrovi. Uveče se postava menja, mlađa generacija čuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muški deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna šljivovica koja se ispija iz šoljica za kafu…
Da se žene ne dosete. 
Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…
Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.
Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.
Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.
А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.
Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.
Nastavite sa čitanjem… “Већ сад се не зове”Како се вади кубни корен? Прво га треба имати у нечему, па онда извадити из тога.
После иде лако, вади се као и сваки други.
Значи, треба извести неке кораке да би се дотле дошло. Метода има разних, а у нашем случају упалило је ово:
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кубни корен”Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.
Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.
То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.
Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…
На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.
Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.
Postoje ljudi koji nikada nisu hteli da menjaju svoje životne stavove da bi se uklopili u okruženje.
Kovanica outlaw country odnosi se na muzičare koji su se još od šezdesetih godina borili proziv kičerajskog zvuka koji je dolazio iz Nashvillea. Iako je bilo gadno, naporno i neizvesno, uspeli su u svom naumu. Danas Willieja Nelsona, Krisa Kristoffersona, Johnnyja Casha i Wylona Jeninnigsa uvažava i rock publika kao ključne ljude koji su reformisali country, a tu negde, u njihovom društvu po značaju, se nalazi i Merle Haggard, mada se o njemu u medijima najmanje govori.
Doduše, njegova životna priča se bitno razlikuje od priča pomenutih.
Iz ranih radova Joea Walsha jasno se moglo naslutiti o kakvom kalibru gitariste je reč.
Svirati “u moćnom triju” (gitara, bas, bubnjevi) je, verovatno, najzahtevnija disciplina u kojoj su se okušali mnogi muzičari. Mustra je uzeta od moćnih postava koje su obeležile drugu polovinu šezdesetih – kada se pomene trio, prvo što vam padne na pamet su Cream ili Jimi Hendrix Experience. U ovakvom sastavu svi članovi moraju da budu vrsni poznavaoci svojih instrumenata, a najveći teret pada na pleća gitariste – on mora u isto vreme da svira rifove, akorde i povremeno solira, što nije ni malo jednostavno.
Ne retko i da peva.
