Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre par dana sam pričao o seriji koja me je oborila s nogu i muzici koja je korišćena kao naslovna tema. Kako su epizode odmicale, utisak se samo pojačavao. A ja sam sve više uživao u fenomenalnom izboru muzike koja je pratila događaje na ekranu. Najzad, nije za džabe T-Bone Burnett ono što jeste – majstor da ukomponuje kvalitetnu muziku raznih žanrova u savršenu celinu, koja teče kao reka.
Iznenađenje je, neočekivano, došlo na kraju.
Bili u kafani Perica, Mujo i Haso, Lala, Ciga, plavuša i policajac. Dolazi konobar i kaže: – Je li ovo neki vic?
Nekada davno, u vreme kada se život u-onoj-državi-na-ovom-mestu smatrao berićetnim, spokojnim i većini podanika te tržave-iz-snova poželjnim, prštali su vicevi svih vrsta. Među njima, ne osobito razumljivi svakome, ali dragi baš svima, postojali su tzv. vicevi bez veze, čiji glavni promoter je bio Milovan Ilić Minimaks, zahvaljujući kultnoj radio-emisiji “Tup-tup” iliti “Tačno u podne”, nedeljom od dvanaest do dva na talasima Drugog programa Radio Beograda. Zahvaljujući vicevima bez veze, većina nas je naučila značenje pojma “toliko loše da je, zapravo, dobro”.
Menjao Sima kapute po padežima, pa mu otpalo jedno dugme. Kad je došao kući. žena mu nije rekla ništa, jer sam zaboravio da kažem d aje on razveden od svoje žene, i to njenom krivicom.
A onda su došla neka druga vremena i stvarni život, onaj u kome bi vicevi trebalo da budu samo sredstvo za popunu dokolice, pretvorio se u jedan predugi, besmisleni i nadasve neduhoviti vic bez veze.
#onokad uzmeš realni svet i pretvoriš ga u podlogu za animaciju.
Fascinantno!
Već sam pominjao da sam jedan deo života proveo radeći u disko klubovima. Ne ponosim se nešto time da bih tu epizodu stavio u CV, ali nije bilo ni loše. Lova je bila sasvim solidna & neoporezovana, isplaćivala se na vreme, a riba je bilo koliko ti duša ište. Ako zanemarimo tradicionalno zagušljive prostorije koje su smrdele na duvanski dim, alkohol & znoj, moj najveći problem je bila muzika koju sam morao da puštam. Trebalo je izdržati svakodnevno udaranje jednoličnog ritma u mozak. Jedva sam čekao fajront, da pristignu dežurni alkosi i zamole me da na kraju pustim nešto od roka, da provetrimo mozak. 
To je imalo i jednu dobru stranu: rano sam naučio da se neću ‘leba najesti puštajući ljudima ono što volim da slušam. 
Sve je lako kad imaš čime, kad imaš kako i kad imaš kad. Problem nastaje kad nema ko. Zato oni što rešavaju probleme podižu sebi cenu, jer važi princip “nihts snaga, Hans: samo glava!”.
Džabe priča. Samoinicijativa vrednog radnika je ključ za napredovanje.
Zove me Vule pre neki dan…
– Jesi li gledao seriju?
– Koju?
– Ono što sam ti doneo prošle nedelje.
– A, True Detective…
– Moraš!
Kada mi on kaže da moram, to znači da je nešto jako dobro. Glavnu zvrčku ostavio je za sam kraj razgovora.
Zaista ne znam koliko dugo će ovo opstati na netu, jer ne znam koliko je uopšte legalno, ali letnje je doba, što bi rekli Englezi samr tajm ven d living iz izi, pa reko’ što da ne: pred vama je video sa Cevke koji sadrži sve epizode kultne serije “Priče iz Nepričave”.
Nazdravlje.
I’ve been looking so long at these pictures of you
That I almost believe that they’re real
I’ve been living so long with my pictures of you
That I almost believe that the pictures are all I can feel
Kako prolazi vreme, zaboravljamo. Svakog dana nam jedna nova sitnica iščezne iz sećanja. Prvo je to tačan raspored mladeža na leđima, onaj koji sam tako pomno pratio putujući do nekih samo meni znanih odredišta. Zatim pokret kojim zabacuje svoju dugu crnu kosu. Zubić koji nedostaje gore desno… ili beše levo? Ipak desno. Pogled olakšanja ka mobilnom sokoćalu na kojem nema propuštenih poziva, a brojke digitalne vekerice su još u milosti… još malo.
Zaborav je progresivan, i u jednom momentu bi počeli da nestaju delovi lika, jedan po jedan. Verovatno bi, na kraju, ostao da visi samo taj Osmeh, kao kod Češirskog mačka.
Zato hvala slikama, svojevrsnom “refresh” tasteru kao kada nam se stranica ne učita do kraja. Onima koje su poslate u periodu kada je zaborav bilo nešto što smo mislili da neće doći na dnevni red. Neke od njih su pažljivo birane, kako ne bi bilo upliva jednog života u drugi, dva potpuno različita i odvojena matematička skupa u kome ipak postoji zajednički presek. Neke namenski napravljene, za nezaboravak koji je trebalo da premosti dane, a sada premošćava eone.
I bez ijedne zajedničke. Taj mozaik moram da sklapam na montažnom stolu unutar ove lude glave…
