Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre nekoliko dana sretnem Simu. Na pijaci. I on i ja cimamo kese, pune su nam ruke. Teško je danas biti dobar domaćin. 
Pitamo se za junačko zdravlje, žene & decu, kada on ispali:
– Znaš, čitam ono što pišeš na blogu…
– I?
– Nisi tvrd kao nekada, smekšao si sa godinama.
Da mi je ovo rekla neka ženska, zabrinuo bih se. 🙂 Al’ Sima to da mi kaže… 
A šta reći: nije tu potrebno neko obrazovanje. Ili se rodiš sa tim ili ne ukapiraš nikad.
Jedino taj problem sa strahom od kamere… Ako misli da avanzuje u političara, moraće malo više da se potrudi oko maske samouverenosti.
Uvek kada se setim Whitney Houston spopadne me neka muka. Sudbina se gadno poigrala sa tom talentovanom & lepom ženom. Kao i sa mnom.
S. je bila pljunuta Whitney, samo joj se boja kože razlikovala. Čak je i fantastično pevala. Iza Whitney su ostale antologijske pesme, a iza S. i mene – ništa.
I da priča ne bi otišla na stranu propalih ljubavi i utopila se u patetici, da se pozabavimo današnjom pesmom.
Ne, sačekajte malo. Ovo nije politički pamflet, a još manje religiozni, ako uopšte ima neke razlike između ta dva. Ovo je poziv da pogledate jedan sjajan animirani film. A nismo ih gledali na Suštini pasijansa baš odavno.
Nastavite sa čitanjem… “Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.”
Čini mi se da sam već pominjao moj prvi susret sa Zappom. Taj trenutak je bio tako traumatičan da sam ga posle toga godinama izbegavao. No, to nije jedini slučaj. Još jednom mi se omaklo, iako su se svi znaci upozorenja nalazili na samom omotu.
Ne sećam se više ko je nabavio album grupe Atilla. Sa omota su gledala dva blentava lika obučena u srednjovekovne oklope, valjda da asociraju na najvećeg osvajača svih vremena, a jedan od njih, onaj buljavi, imao je frizuru kao je došao sa francuskog dvora iz perioda vladavine dinastije Lujeva.
Ko god da je pravio omot, ne zna istoriju jer je pomešao dve epohe koje deli, otprilike, hiljadu i dve stotine godina. 
A sad, serija u nastavcima, sve sa najavama i dinamičnom strukturom nelinearne montaže. Najzad, nije mala stvar: ova serija je posvećena uvek aktuelnoj problematici izbora najboljeg poklona za tetkin rođendan.
Najbolja stvar od svih, i u skeču i oko njega, jeste to što sve naprasno prestaje da bude furiozno i završava se u antiklimaktičnom tempu, sve sa rekapitulacijom. Istina, dosadno…
Džon Heršel, engleski astronom iz devetnaestog veka, izmislio je fotografiju u boji. Uprkos čestoj konfuziji i povremenom oduševljenju javnosti, astrofizičari su od tada petljali sa tim procesom – i nastaviće to da rade zauvek.
Tek je poneki objekat na Zemljinom noćnom nebu dovoljno svetao da pokrene na-boju-osetljive čepiće mrežnjače našeg oka. To može crvena planeta Mars. Kao i plavi superdžin Rigel (Orionovo desno koleno) i crveni superdžin Betelgez (Orionov levi pazuh). No, pored ovih izuzetaka, izbor je mršav. Za nepotpomognuto oko svemir je tamno i sivo mesto. I tek kada u njega usmerimo velike teleskope, svemir pokazuje svoje stvarne boje.
Sjajni objekti, kakve su zvezde, pojavljuju se u tri osnovne boje: crvena, bela i plava – što je kosmička činjenica koja bi zadovoljila osnivače SAD. Međuzvezdani oblaci gasa mogu biti praktično bilo koje boje, u zavisnosti od prisutnih hemijskih elemenata i u zavisnosti kako ih fotografišete, dok boja zvezde direktno prati temperaturu njene površine. Hladne zvezde su crvene. Mlake zvezde su bele. Vruće zvezde su plave. Veoma vruće zvezde su i dalje plave. Šta je sa veoma, veoma vrućim mestima, kakvo je centar Sunca sa svojih 15 miliona Kelvina? Plavo. Za astrofizičara, u slučajevima crveno-vrele hrane i crveno-vrelih ljubavnika ima prostora za unapređenje. Toliko je prosto.
Ali, da li je?
