When routine bites hard,
And ambitions are low,
And resentment rides high,
But emotions won’t grow,
And we’re changing our ways,
Taking different roads.
Tmurno nedeljno popodne… idealno vreme da se setimo naših bivših ljubavi.
Utovar nedeljom, 2. mart
Mantije se raširiše. Ali ne da bi pod svoje skute zaštitnički prihvatili bolesne, beskućnike, potlačene, siromašne,… Zar je neko očekivao drugačije?
Uspevate li da pobegnete od vesti? Ja bogami ne. Kad se klonim TV-a, natrčim na Internet. Bekstvo od Interneta me vodi ka radiju i novinama. Ako želim da pobegnem od medija, dočeka me reklama na bilbordu ili reklama na autobusu, a u ova vremena reklamiraju se post-izborni proizvodi, radovi i usluge.
Do naznačenog roka pristiglo je 20 prijava. Teško da ćemo ikad dokučiti odakle izviru novci za tolike reklame prvih petoro na spisku. Ako i saznamo da je tu bilo zloupotrebe, teško da će odgovorni odgovarati. U krajnju ruku to je postalo logično – u ovoj zemlji se deca od malena uče da ne odgovaraju. Ni za svoje postupke, a ni na postavljena pitanja.
Monsieur COK
Mesje Cok je vlasnik fabrike bombi. Čeznući za efikasnošću i profitom, zamenio je radnike vrednim robotima. I sve je bilo takoreći savršeno, dok jednom prilikom nije došlo do čudnog susreta tokom kojeg je otkriveno nešto neočekivano…
Gašenje vatre benzinom i škripanje u mraku bioskopa
See these eyes so green, I can stare for a thousand years
Colder than the moon
It’s been so long
And I’ve been putting out fire with gasoline
Gledajući iz perspektive trideset godina, osamdesete su bile velika zbrka u mom životu. Nije samo reč o tome da je sve u društvu počelo da se cepa: ja sam svoju zbrku izazvao sam (ne računajući godinu uniformisanog robijanja domovini). Gomila nekih ljudi sa kojima sam se družio, od vojnih lica do klošara, od maminih ćerki do nekakvih glumica, od pijanaca do policijskih žbirova. Gomila nekih čudnih knjiga, od Kastanede do Markesa, od Kafke do Žida, od Tolkina do Klarka. Gomila nekakve muzike, od Baha do Mlinareca, od Howlin’ Wolfa do Claptona, od Pink Floyda do Allmana. Gomila nekakve matematike, od Tejlorovog reda do Papus-Boškovićeve teoreme, od metode pokušaja i popušaja do metode kvadrata, od tačke nedogleda do geometrije Lobačevskog. I gomila nekakvih filmova, od Tarkovskog do Skorsezea, od Kjubrika do Bergmana, od Felinija do Rasela. I veliki prostor između velikih ušiju, prostor u kome se stalno nešto kuvalo, bez osobitog pojma o redu i kanonu, bez osobito razvijene moći artikulisanja ideja, ali sa izraženim stavom o estetici u odnosu sa ljudima, literaturi, muzici, matematici i kinematografiji.
Nije bilo ideje koju nisam mogao da svarim. I postizao sam sve što danas ne bih mogao ni da nabrojim, a da ne pomislim kako je to bilo nemoguće. A bilo je moguće. I te kako.
Nastavite sa čitanjem… “Gašenje vatre benzinom i škripanje u mraku bioskopa”
Moskva, noću
Simpatična vožnjica planinskim putićem
I tako… Krenula bratija putem za Donju Gornju Pripizdinu, uživajući usput u pejzažu…
…i vododerinama…
šta radiš ovog vikenda
muči me gorušica.
pre neko veče sam gledao nekakvu kontakt-emisiju na televiziji, nekakvi kandidati nekakvih stranaka se utrkuju ko će bolje da ne kaže ništa. prekinuo bih posle minut-dva, ali sam ostao sve vreme na tom kanalu, jer sam pokušavao da utvrdim koliko dugo mogu da pričaju, a da ništa ne kažu. otkrio sam da su razvili neverovatnu sposobnost da to traje beskonačno. ništa-govor je postao glavni jezik politike.
znam da sva ta bagra ima iza sebe cele timove veštaka raznih naravi, vrsta i boja. da ih oni pripremaju za te nastupe, treniraju ih, možda i nekim besnim drogama kljukaju, ko će ga znati. agresivnost u ništa-govoru je najveća moguća. a ovce bleje li, bleje. niko da pita zašto su ovi tražili mandat da urade ono za šta su već imali mandat da urade. svi drugi igrači te prljave igre, umesto da ture ove prve na uvid svima, udružili su se u tom ništa-govoru, pa se tobože raspravljaju, a zapravo samo jedni drugima plasiraju šlagvort.
nije što imam viška vremena, nego ona gorušica: prepoznajem je. jedini način da je se otarasim jeste da se neko vreme bavim glupošću koja me opseda… kao ono kad te u glavi proganja neki apsolutno glup pesmičuljak, pa je jedini način da ga se otarasiš taj da čuješ to, zapravo, još jednom. i tako, doneo sam odluku da na svako pitanje odgovaram kao da sam mandatar za sastav vlade koji trenutno daje intervju za nacionalnu televiziju. pa ko duže izdrži.
Даждевна лаждевна
Ако нисте разумели наслов, одлично, није ни требало. То је препев наслова песме за данас, и има смисла таман колико и оригинал. Текст, уосталом, није ни био превише битан (дакле, ниједном нисам разумео шта он то пева).
А певао је то Марко, болан, тј Марк Болан док је још изводио народне песме неког свог измишљеног народа. Звучало је то овако.
Да не бих измишљао народ док слушам, увртео сам себи у главу да су ово хобитске баладе, а ко мисли да није тако имао би пуну слободу да покуша да то и докаже. Ово је у мојој глави био онај прави андрграунд, музика откачена из пробраног низа шаблона, где би сваки нормалан продуцент (а и тада је било таквих) за бар десет ствари рекао “не ради се то тако”. Нормални, међутим, не мењају свет.
Duboko plavetnilo
Poslednja špaga
Posle špage na dva kamiona u rikverc i one druge na krilima aviona, ostade izazov da visi u vazduhu. Čovečanstvo je strepelo, deca su plakala od nestrpljenja, čak su se i neki kitovi nasukali na obalu Čilea – kažu, u iščekivanju razrešenja. A onda, desilo se ono što ne može da se desi: ŽKVD je napravio manevar koji se možda ne može prevazići.
Borba se prerano podigla na ovaj nivo, ako mene pitate: ŽKVD nije igrao fer. Šta će sad siroti ČN nego da skokne do Marsa i tamo se džilitne po onim roverima. Recimo, udahne na Zemlji, napravi špagu na Marsu, izdahne i odmah napravi atmosferu. Nema mu druge ako hoće da zada poslednji udarac ovom izazovu.