Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čvaknuo me virus, baš kada sam mislio da će da me mimoiđe rednja. Zovem doktorku koja mi se ne odaziva, tipujem da je na još jednom od brojnih usavršavanja o trošku… Ma, neću o tome, ionako sam razdražljiv & povremeno “ujedam”. Ko god da mi se nađe pri ruci.
Kada već nije toliko strašno, daj da prionem na tradicionalne metode. A od malo buncanja neće biti preterane štete.
Za sreću su, kažu, potrebne samo tri stvari: dobar posao, prijatelji i porodica koja te voli. Šta se dešava kad počneš da gubiš sve to?
Jedna od opcija je da se pretvoriš u slona, ne svojom željom.
Jedan od najlepših vokala druge polovine osamdesetih (mislim na vlasnicu vokala, mada su joj i vokali lepi). Nastavite sa čitanjem… “Molitva za tebe”
Pripadam generaciji koju su svim silama pokušavali da ukalupe u jednoobrazno razmišljanje. Jedan od kapitalnih planova na tom putu je bio sistematski sprovođen u osnovnim školama, gde je tokom osam godina, bez izuzetka, đacima kljucano u glavu da se priča razvija tako što ima uvod, razradu i zaključak. I to je to: ni manje, n iviše, ima da bude tako. Kratki pasus na početku, jedan ili dva pasusa razrade (i ne preteruj!) u sredini, a potom jedna ili eventualno dve rečenice na kraju, kao mašnica na misaoni proces koji je doveo do rezultata, a koji najčešće miriši neprijatno.
Može to i drugačije.
Kad Majstor slavi rođendan, onda to radi u velikom stilu.
Žurka je održana na Montreux Jazz Festivalu 2008. godine. Na snimku sam prepoznao Chaku Khan, Herbiea Hancocka, Billyja Cobhama i Nanu Mouskori.
Ponekad moraš prvo da razumeš koliko si mali da bi moga oda stigneš visoko. Ovaj baja tu pouku ima svakog dana kad ode na posao.
Od drveća može da se nauči mnogo. Ali nauk treba najpre prepoznati. Zatim dosegnuti. Pa tek onda oslušnuti. A onda čuti. I na kraju razumeti.
Boktemazo, pa to je mnogo teže od čitanja između redova.
Sneg veje i ne misli da prestane. Kao da zna da ne volim kada su mi cipele mokre. Žurim da utrčim u ulaz zgrade, na sigurno, gledajući da ne tresnem jer su komšijska deca dobro uglačala prilaz. Nosim kese sa bakalukom koje pokušavaju da se otmu, pocepaju i raspu svoj sadržaj. Magarac zauvek ostaje magarac! 🙂
Polako, nogu pred nogu, uspinjem se stepenicama i stižem na sigurno.
Dok otresam sneg sa cipela razmišljam kako da otvorim ulazna vrata. Proklete kese su u rukama, a ključevi ko zna gde. Primećujem gospođu u bundi i sa besnom šubarom koja prilazi vratima sa suprotne strane. Bacam brz pogled kroz mutno staklo, nazirem samo prćast nos i oči, a iskusni muškarac u meni konstatuje: lepa! 🙂
