Iz sna me trgla uporna zvonjava na vratima. Gledam sanjiv oko sebe, primećujem da se još uvek nije razdanilo, tražim šta ću da ogrnem i u sebi psujem. S obzirom na to da se budilica nije oglasila, zaključujem da je neradni dan. Ili sam se možda zeznuo, ne znam ni sam.
Otvaram ulazna vrata i gledam u mlađanog komšiju, onoga što stanuje ispod mene.
– Izvini komšija što te budim, procurelo mi…
– Šta ti je procurelo?
– Pa, voda… Igram vaterpolo u kuhinji. Zvao sam službu održavanja, rekli su da će da dođu, uzdrži se od puštanja vode dok se stvar ne sredi.
Sređujem se, mutim Nesicu i pokušavam da zamislim službu održavanja kako pod rotacionim svetlima hita da komšiji sredi puklu cevku. Slabo mi ide, ni slike ni tona. Osećam da će komšija da sačeka ponedeljak.
Palim cigaretu i otpijam kafu. Po glavi mi se vrzma ona narodna: Po jutru se dan poznaje! A ako je ovako počeo, bolje da se vratim u krevet i ponovo probudim. Ko zna šta će još loše da se izdešava…
Došla zima, otkud sneg u januaru, tek otkud u februaru, zagudilo, ne zna se ko je čiji i ko je koji. Zna se samo da automobili ne prolaze, helikopteri prolaze, drugovi su se slikali na braniku humanosti i tako pokazali da nema ko drugi to da radi, ali nema veze, važno da se pokaže ko na narod u nevolji misli, ko može svuda da prođe kad niko ne može i ko se žrtvuje zarad visokog cilja, niske strasti, visokog snega, niskog glasa, visokih performansi i niskih moralnih načela.