Nešto kao flashmob, samo reverzno, interaktivno i štogod aftamacki: klavir se ponaša shodno svojoj okolini.
Magično.
Nikad bez nataknutog fesa
No I’m never gonna do it without the fez on, oh no…
Novogodišnja atmosfera mi ne znači mnogo. Postoje oni sa kojima volim da provodim vreme tokom mirnih večeri, uz vino i možda neke bahanalije i to zbilja nema nikakve veze sa promenom kalendara na zidu i kojekakvim rekapitulacijama. Rekapituliraću kad mi dođe vreme, a ne kad to navike društva nameću.
No, nešto ostaje nepromenljivo za te dane: moje ritualno preslušavanje ranog opusa grupe Steely Dan. Prosto je: uhvatim sve redom, od veličanstvenog prvenca Can’t Buy a Thrill (1972) do nezaboravnog albuma Gaucho (1980), i preslušam ih u jednom dahu, bez preskakanja, bez ponavljanja, bez ometanja. I to je to. Nikog drugog u svojoj fonoteci ne tretiram tako, mada imam ideju da ponovim preslušavanje studijskih albuma, a samo sam jednom to izveo, grupe Led Zeppelin. I pravo da vam velim, niko treći mi ni ne pada na pamet za takav performans.
Pričam ovo i zato što me je juče Olja podsetila na jednu od najluđih pesama u opusu grupe Steely Dan. Hajde, ovako ćemo: pustiću “The Fez“, a onda ću da prepišem deo sadržaja iz “Grbine škole grupe Steely Dan”, napisane za račun BBS-a SezamPro pre četrnaestak godina, koji se baš odnosi na matični album te numere, uz jedan materijalni podatak pride.
Utovar nedeljom, 29. decembar
Naše, pa makar usrano, ima da bude najbolje: hajde da glasamo za to.
Sve trčim.
Moram da se konsultujem sa vama, dragi moji: plašim se da ću ispasti nekakvo džangrizalo – ili još gore: hejter – ako postupim po svojoj savesti umesto po zahtevu… No, stvar je počela da se ponavlja i vreme je za neku akciju. Dakako, mogu i da prećutim, ali…
Evo o čemu je reč: na raznim mestima, prevashodno na fejZbuku, učestali su pozivi svima na glasanje za favorita onog ko poziva – pogodićete, najčešće je reč o fotografijama na kojekakvim konkursima – i to se obično intonira rečima koje kod svakog ko je iole sklon na razmišljanje svojom glavom zvuči kao “ako glasate za to i to, učinićete dobro delo; ako ne glasate, sram vas bilo; ajde bre, šta vas košta”.
Ima nekoliko stvari koje mi se ne dopadaju pri takvom obraćanju.
Koriolisov efekat
Čovek se zatekao u Ugandi, zemlji koju preseca Ekvator. I tam oje zatekao čoveka spremnog na veseli eksperiment iz fizike.
Koriolisov efekat je nešto što bih vam objasnio da nije nedelja. 
Ovako nema smisla. Mene, pak, fascinira da je efekat baš toliko precizno prenet na tom mestu. Baš zanimljivo!
Jedna na dan (3-181): 28. decembar 2013.
Nova godina, Božić, tradicija, ovo-ono…
Pa kad je tradicija, zna se šta ne propuštam da slikam i objavim bar dvaput u nizu projekta “jedna na dan”: ono kad Jasna turi božićno žito da klija, redovno upakovano u postmodernu tj. kič-strukturu koju je neki anonimni preduzimljivac već izbacio na neku pijačnu tezgu pre nekoliko godina.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-181): 28. decembar 2013.”
Berlin me davi
Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.
Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.
Plavi.krovovi
I poslednja fotografija u ovonedeljnoj retrospektivi foto radova Kirila Strkova, o kojoj on kaže:
A sad, hm, reklama za jogurt…
Evo zašto porno glumice ne bi trebalo da snimaju TV reklame…
Mada, pošteno govoreći, izgleda da tu i nije bilo nikakve druge šanse, jer scenario nije nudio nikakve opcije da se reklama učini, hm, zanimljivom.
Jedna na dan (3-180): 27. decembar 2013.
…Posle pola sata eksperimentisanja, došao sam do procedure koja će dovesti do željenog rezultata. U jednom času, preda mnom se stvorila slika koja je jako ličila na jednu fotku iz prvog ciklusa “jedna na dan”, pa nisam imao kud nego da repliciram scenu…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-180): 27. decembar 2013.”
Duša od čoveka
Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu, a svašta o njima može da se napriča. Ovu današnju volim da slušam iz mnogo razloga, još od trenutka kada sam je prvi put čuo. Žacnula me u živac ko zna iz kog razloga, možda ponajviše zato što je direktna i iskrena, a njena poruka jasna.
Žene, baš kao i muškarci, ne vole da budu ostavljene.