Mesec nad jednom dalekom ulicom

There’s a moon over Bourbon Street tonight
I see faces as they pass beneath the pale lamplight

Evo, reći ću naglas, a vi uradite sa tom mojom izjavom šta god vam bilo po volji: ovo je jedan od nekoliko najboljih muzičkih komada dvadesetog veka.

I’ve no choice but to follow that call
The bright lights, the people, and the moon and all

Objasniću vam i zašto tako mislim. Iz ličnog ugla.

Nastavite sa čitanjem… “Mesec nad jednom dalekom ulicom”

Utovar nedeljom, 22. decembar

Imalo bi se šta reći o dnevnoj politici, ali paz’ da ne bih. Ima toliko banalnih problema na ovom svetu, pa zašto bismo se onda bavili onim tzv. suštinskim? Evo, na primer…

Čitaj mi sa usana: ovo je ZLOČIN nad decom, a ne dobra fora.Ako pohodite društvene mreže, u prvom redu fejZbuk, pa imate bar dvesta-trista takozvanih “prijatelja” tamo, sigurno ste primetili trend odricanja od kritičkog razmišljanja i potpunu predaju petparačkim emocijama tipa “bolje je biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan”. Ne očekujući da je neko možda dao svoje mišljenje o nečemu odavno, nepažljivi ljudi ponovo skreću pažnju drugih na neke “lepe” stvari koje to nisu.

Obično ignorišem ili sklonim od pogleda takve pojave; ne možeš doveka isterivati pravdu, pogotovo ne na tako glupom mestu kao što je fejZbuk. Ali, kad vidim onu dečicu…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 22. decembar”

Vrelina trenutka

Beše to iznenađenje iz VHS arhive mog druga…

Nekako ispade da se kod Džigija srećemo najređe, mada i mi ostali smo postali prilično lenji… Govorim o lokalnom kružoku drugara koji dolaze iz različitih pozicija razmišljanja o muzici, sa različitim ukusima i prilično raznorodnim pogledima o vrednosti. Ideja okupljanja je prosta i jebitačno efikasna: prostim ukazivanjem na poneki muzički audio i video materijal, eventualno i razmenom onoga za šta smo zainteresovani. pomažemo jedni drugima da proširimo vidike i, ko će ga znati, naučimo nešto.

Velim, baš kod Džigija smo najređe, ali kod njega stalno neki ekskluzivni materijali. Najgrđe je kad krene da vadi neke prašnjave VHS video kasete (on je jedini entuzijasta te vrste u našem društvu) i da sa njih emituje ko zna kad ulovljene snimke sa televizije. Baš kod njega se desio jedan poseban momenat otkrovenja… Izvukao je neku VHS kasetu i rekao meni:

– Ti ćeš voleti ovo: John Wetton sa prijateljima. Tu je i onaj gitarista, kako se zove, ti ga voliš, svirao je u Genesis…

[EDIT: to nije verzija koja je bila okačena na prvoj verziji ovog priloga. Ostaje aranžman, ali ne i glavni vinovnici. Šta da se radi.]

Prvo mi je trebala cela strofa da ukapiram šta to slušam. A posle… Skupljao sam sline koje su se tokom gledanja razlile po otvorenoj čeljusti…

Nastavite sa čitanjem… “Vrelina trenutka”