Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
A sad ćete da vidite ko je to mafija… Danice, gasi svetlo…
Ilija Čvorović
Kako stoje stvari, Marko je čovek sa planom. S obzirom na to da je rođen 6.6.6, ja sam odavno odlučio da budem njegov drug, ne samo zato što sam mu rođeni stric, nego i zato što… A šta vi sad tu zapitkujete, kao da to ima veze!… Tek, Marko je došao i izložio mi svoj plan da ga slikam sa šeširom. Pa, hajde… Ispade šta ispade.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-171): 18. decembar 2013.”
Ja ih inače volim, te cirkuse. Probudim se takve nedelje čio. Bolovima u ovom i onom delu kičme ne dozvoljavam da me podsete na frapantno nestvarne cifre u krštenici. U trpezariju odlazim ne pokušavajući da se setim na koji mi je način jutarnja kafa postala važnija od jutarnjeg seksa. Koncentracija mora biti maksimalna, treptanje svodim na minimum. Danas sam, konačno, deo predstave. Počinje cirkuski dan.
Ulaznica za cirkus je i bukvalno krvavo plaćena, a pravo da u predstavi učestvujem samo je naličje tereta koji moja uloga nosi. Svi ti slonovi koji stoje na jednoj nozi, psi koji voze bicikle, akrobate na liniji smrti, gutači plamena, žongleri – danas su tu samo da bi meni, glavnom glumcu, pripremili atmosferu. Podgrejali reflektore.
Ili već skuvali kafu, kako i priliči. Jer, baba i deda su poranili. Iz naše kulture lapot jeste uklonjen, ali tek fizički. Odlazak u penziju kod nas predstavlja suštinski kraj svrhe čoveka, koji sa prestankom radnog doprinosa društvu samog sebe počinje da shvata kao teret, i izvršava virtuelno samoubistvo ubijanjem ideje o ličnim mogućnostima, željama i potrebama. Penzioneri su akteri prvih tačaka cirkusa, onih koje se završe rano ujutru, dok radni narod još spava. Da nikoga ne uvrede, da nkome ne smetaju. Da učine jedino što im je preostalo: ono što misle da se mora.
Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče – uključujući i one koje gubimo. Kad porasteš, otkrićeš da si često branio laž, obmanjivao sebe ili patio zbog gluposti. Ako budeš dobar ratnik, nećeš sebe optuživati zbog toga – ali nipošto ne dozvoli da se tvoje greške ponove.
Paulo Coelho
Neko je, nekada, baš gadno naljutio Grahama Nasha pa je napisao ovu pesmu…
O prijateljstvu možemo da razglabamo koliko hoćemo: o tananoj lepoti davanja & prihvatanja, deljenja & razumevanja, padanja, uzdizanja & stvaranja…
I danas nastavljamo s foto radovima Nikole Lučića.
Nije svaki dan viđen za trivijalni rad i ačenje po hodnicima aerodroma… Ponekad mora i da se radi.
I šta veliš, pilotski posao je gospodski, a? Pa da…
Što bi ono rekao lik Mije Aleksića u filmu “Svi bokseri idu u raj”: “Sipaj još jednu. Da se izjednačim.” Kafanskoj filozofiji uvek treba verovati.
Pravo da vam kažem, nije mi prijatno kad moram da se provlačim kroz planove. No, ima jedna začkoljica: kada sam birao fotku 3-169, hteo sam da stavim jednu fotku sa još jačim kontrastom i još banalnijom temom, ali sam u poslednji čas odlučio da to bude onaj snimak ulice. Sad ispravljam stvar – evo te fotografije.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-170): 17. decembar 2013.”
Reč “genije” je jedan od devalviranih pojmova modernog doba. U svetu informacija za koji Komšija baš juče reče “Све може да се нађе на мрежи, осим двапут”, teško je pronaći nekog ko je vanserijskog kapaciteta, istinski posvećen nekoj ideji i, najvažnije od svega, potpuno imun na uticaj okoline, čak do mere da zbog svog načina bude žigosan kao otpadnik. A ako i uspe u tome, veliko je pitanje šta će od svega biti, jer mister Dolar danas rešava sva pitanja. Neko poput Tesle se nikad više neće pojaviti – ne zato što neće više biti takvih ljudi, nego zato što će ih pojesti mrak kapitala pre nego što prokljuve.
Proboj u umetnosti ostaje kao jedina šansa za posebne.
Da ozvučim tu sliku, pa da vam dam primer dvojice genija koji su se sreli u tek u prostoru totalne umetnosti.
Još jedan rad iz ovonedeljne retrospektive fotografija Nikole Lučića.
Zapravo, nije zabranjeno, nego dekadentni zapadni svet nema pametnija posla nego da napravi infrastrukturu zabave za pešake koji čekaju da im se upali zeleno na semaforu. Pazi sad.
Pitanje koje, ako vam nekim nesrećnim slučajem padne na pamet, nećete moći da isterate iz glave:
Ne znam kako će ovo ispasti, ali učinio sam kako sam učinio i sad nema natrag. Makar mi je savest mirna, jer neću lagati.
O čemu ja to? Da prostite, o niskoj pobudi koja je temelj današnjeg rada.
Dakako, reč je o eksperimentu na granici pristojnosti. Objasniću vam kada vidite sliku.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-169): 16. decembar 2013.”