Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mrzim kada se ljudi svađaju. Time pokazuju nemoć da razreše međusobne sukobe i probleme, a to ni za koga od njih nije dobro. A kada matori ljudi počnu da se svađaju… tek to mi ide na živce. Upitam se na šta su sprcali sve svoje godine kada se ponašaju kao mala deca.
Neka ih, neka se ćeraju, na kraju će svi doći kod tete Persefone. 
Za nepoznavaoce termina “film strave i užasa” – dozvolite da prevedem na staroslovenski: misli se na horor filmove.
Dakle, jeste li primetili šablon? Tinejdžer u prolazu čuje vrisak iz neke sablasne kuće za koju je mislio da je napuštena. Umesto da pozove policiju, ulazi da izvidi stvar… Klinac od deset godina se vozi biciklom po šumi. Čuje poziv iz šupljeg drveta i, naravno, uvlači se u tu šupljinu… Mladić iz velegrada se naseljava u ribarskom selu, kupuje brod iako nema iskustva, isplovljava na pučinu i pored upozorenja na nailazak bure… Bakica od sto pedeset godina sprema večeru čukununucima, začuje neko čegrtanje u podrumu, uzima iz vitrine protivavionski mitraljez koji joj je još Rambo III ostavio posle one scene sa helikopterom, žustro otvara vrata podruma i kaže “Pacovi, sad ću milosne majke da vam se…” i ne završi rečenicu, nego se skrndelja niz stepenice i prikoči čelom na ekser dužine 20 cm. U zadnjem planu vidimo nekog kako je šmugnuo pored prozora od podruma…
Čekaj malo: da li su svi stanovnici američkih gradova manjih od milion stanovnika baš toliki idioti? A da probamo ovako? Pazi sad:
Elem, kako da upropastite savršeno besprekorni scenario horor filma?
Nastavite sa čitanjem… “Kako upropastiti film strave i užasa”
Kič je moja omiljena poluistina, jer je jedina koju mogu brzo da prepoznam. Beše pretekla, međutim, još poneka dilema o kiču…
U grupi oldwave, nedavno se dokačismo one kategorije muzičara koji čine zlo muzici tako što rasipaju svoje tehničko majstorstvo na potpuno promašene forme. Počelo je ovim primerom°, drugar se prisetio ovog komada od istog čoveka°, nakon čega sam ja, kroz nekoliko krugova u uzgrednoj raspravi sa ljudima koji celog života slušaju dobru muziku, došao do zaključka da je reč o jadniku koji je zalutao u muziku i da tu o virtuoznosti, mimo tehničke veštine, nema ama ni koliko crno ispod nokta.
(° Ne, nema priloga u obliku video-klipa. Ne pada mi na pamet da ga stavljam na Suštinu pasijansa. Link je dovoljan, kliknite na svoju odgovornost.)
Uto se u raspravi prisetismo brojnih primera drugorazrednih, neharizmatičnih muzičara koji su svoje karijere zasnovali na neznanju i ispraznom muzičkom ukusu većinske publike, kojoj povlađuju tako što joj serviraju rog za sveću posredstvom pompezne, preskupe scenske produkcije protiv koje ta publika ne želi da ulaže ni tračak racionalnog razmišljanja, jer “tako je jebeno teško razmišljati o svemu, pa zašto bismo razmišljali o ovome, kad je to tako lepo i blistavo”.
Što je, ujedno, jedna od školskih definicija kiča.
Nastavite sa čitanjem… “Važno da je skupo: prilog za anatomiju kiča”
Malo muzike iz Švajcarske, a da nije jodlovanje…
Billy Mackenzie, vođa škotskog postpunk/newwave benda Associates imao je isključivo vokal Shirley Bassey na umu dok je pisao reči ove pesme. Spoj njenog glasa kao odjeka muzike ranih šezdesetih i moderne elektronske podloge bio je pun pogodak.
Pogledajte kako Morgan Freeman, Robert De Niro, Michael Douglas i Kevin Kline recituju modernu poeziju.
Brakus je ovo isto radio svojevremeno s tekstom domaćeg predstavnika za prethodnu “Pesmu Evrovizije“. No, Kevin Kline mi je favorit, njegova interpretacija najnovijeg hita one gomile balavaca baš nadahnjuje 
demokratija, bukvalno, upravljanje naroda. Termin je izveden iz grčkog dēmokratiā, koji je iskovan od dēmos (“narod”) i kratos (“upravljati”) sredinom petog veka pne, da ukaže na političke sisteme koji su tada postojali u nekim gčkim gradovima-državama, posebno Atini. Encyclopedia Britannica, internet izdanje
Svake nedelje od ponedeljka do četvrtka – ako Ognjen ne vozi bicikl, ne ide u bioskop, nije na rođendanu, ne kupuje poklon za rođendan, ako nije u parkiću ili shvatilistevećpoentu – od 19:00 do 20:45 eto mene pred malim ekranom TV prijemnika (zaista nije veliki za današnje standarde, jer dobrastara&prokletadaje katodna cev ugrađena u Siemensa nikako da crkne, a pre smrtnoga časa gospoja ni u ludilu neće da promišlja TV 2.0), priključenog na dnevnu dozu hrane za mozak – dr Haus, The Daily Show with Jon Stewart, i The Colbert Report.
Nastavite sa čitanjem… “The Daily Show with Stephen Colbert iliti Među nama”
Jeste li znali da postoji grupa koja je starija i od naših očeva?
Sada se većina vas češka po glavi i pita se da li sam skroz prolupao? Ili iznosim neproverene tvrdnje da bih zaintrigirao čitaoce. Zato sam morao da odaberem pesmu koju svi znaju.
Ima barem još jedan ovde koji se, pored mene, slatko smeje. 🙂
