Suština pasijansa™

Zovem prijatelja sinoć. Kakvi sinoć – usred noći, bre, znam da je noćna ptica i da kasno leže… A on se ne javlja. Doduše, nisam ni puštao dugo da zvoni. Kontam, možda nešto vari bez maske, di ću ga ometam u tako važnim trenucima. Kaže, jutros, da je prs’o od umora i legao ranije. Ja se samo pitam ko mu je svirao povečerje i na čemu? Mada, naslućujem…

Drugi prijatelj, onomad, pita može li da naručuje o čemu ću da pišem? Može, kažem, pošalji spisak. I posla ga. Gledam ja, nečega se sećam, nečega ne, vidim da se polako penzionišem. I onda bolje da opalim iz glave. Dok ne obnovim gradivo. Nevolja je samo što je gradivo povećih gabarita.

Ništa nije kao što je nakada bilo…

Nastavite sa čitanjem… “Jesam li dovoljno crn za tebe?”

Teško pitanje u naslovu, možda najteže, zar ne? I, što je najgore, svako od nas ima sopstveni sud o tome šta je to ljubav i kako se manifestuje. Nije to samo ona hemija koja vas strefi kada sretnete nekoga ko vam se instant dopadne – to je ono osećanje sa kojim možete da živite i mnogo godina kasnije.

Lepši pol će odmah reći: Nije to ljubav ako ne traje do kraja života!

Nastavite sa čitanjem… “Je li to ljubav?”

Kako se u tri slike odjednom sve vrati… Oštar ubod u dušu.

Biće tome jedno dve nedelje: sedi drugar kod mene, kad na Radio Paradise krene ludijanje: Tokata u D molu od Baha, isečeno od drugog dela gde je i fuga. Nije se niko začudio izboru numere: koliko puta sam samo čuo da ludi Bill između Hendrixa i Zeppelina gurne Ofenbaha ili, kad je pre oko dva meseca, ošajdario Vangerov juriš Valkira nakon “A Day in a Life“, pa je mrtav ‘ladan nastavio sa “Child of Vision“… Uglavnom, glavna zabava sledećih pet minuta je bilo pogađanje šta će sledeće da pusti. Svi smo se složili da posle Baha tu mora da zagrokće neki Hammond, samo je bilo pitanje hoće li to biti išta suptilnije od Deep Purple…

Bilo je.

I tu me je sustiglo sećanje.

Nastavite sa čitanjem… “Krađa. Sebe samog. Do groba.”