Molim za reč.
Pre toga, da se prisetimo. Doduše, na engleskom, ali verovatno ćete razumeti dovoljno čak i ako niste baš vični tom jeziku.
I reč.
Rastanak
Danas mi ništa nije potaman. Naiđe dan kada ništa ne ide kako treba, ma koliko se trudio. I, tako, misli se roje. A čim se roje, a ja ne mogu da nađem čarobno dugmence da ih isključim, znam da ništa dobro neće da ispadne. Odvedu me pravo tamo gde ne bi trebalo da budem. Gde boli…
Život je ponekad brutalan, ali naučiš. Itekako naučiš!
Hoće grom u tornjeve
Transfer blama – predsednik Srbije o Nikoli Tesli
Volim Marfijeve zakone. Recimo: Ako vredi terati, vredi i preterati. Ali moram da priznam da mi je ipak sledeći omiljen: Možeš se odbraniti od budale, ali ne i od super-budale.
Poštovani čitaoci Suštine Pasijansa, naš specijalni izveštač, Glugenije Svemogući, nesrećnom igrom slučaja bio je u Njujorku baš u isti čas kada je predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić u istom tom Njujorku otvarao spomenik Nikoli Tesli. Glugenijev izveštaj prenosimo u celini, baš kako ga je objavila i zvanična prezentacija predsednika. Možda je suvišno reći, ali ipak napomenimo: ukoliko smatrate da ne osećamo nikakav ponos povodom promocije našeg specijalnog izveštača na predsednikovom sajtu, potpuno ste u pravu. Naprotiv.
Takođe, koristimo ovu priliku i da vas podsetimo kako u filmskom jeziku postoji pojam transfer blama, čiji naziv govori sam za sebe: mi, gledaoci, odjednom počinjemo da se stidimo zbog toga što uopšte prisustvujemo sceni u kojoj se junak filma sramoti. Ta se tehnika izdašno koristi u romantičnim komedijama, i obično je zaobilazila govore državnika… sve do sada. Uživ… ovaj, samo hrabro!
Nastavite sa čitanjem… “Transfer blama – predsednik Srbije o Nikoli Tesli”
Najduža prava linija na moru
Jedan mali kuriozitet: najduža prava linija kojom biste mogli da plovite morem, a da ne zveknete u kopno, jeste ona od Pakistana do Kamčatke. Ili od Kamčatke do Pakistana, kako vam drago. 
Evo i prikaza te putanje:
Jedna na dan (3-85): 23. septembar 2013.
Ne mo’š svetu ugoditi! 200/320 mm mi je mnogo. Oj živote, skote…
Duga Cev još uvek ne silazi sa fotoaparata: ne mogu da se naigram. No, dobro: iz faze ushićenja prelazim lagano u fazu ovladavanja. Tokom pauze posla, a baš sam ga dosta da radim tokom dana, izašao sam na terasu i napravio mali test graničnog gubitka fokusa. I usput sam se igrao opcijama kadriranja – u smislu “boktemazo, koliko još moram da idem nazad da bi sve stalo u kadar”. Eh: 200 mm na čajka formatu je ekvivalent 320 mm, a to je već mnogo za svakodnevnu manipulaciju. Nisam mogao da verujem da ću jedva živ uspeti da naguram ovu scenu u kadar, jer ovo je sa najdalje tačke na mojoj terasi.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-85): 23. septembar 2013.”
Vetar
Idemo sin i ja pre neki dan u posetu prijateljima, čavrljamo, uzgred, o svemu i svačemu. I to ulicom kojom pešaka nisam prošao barem poslednjih tridesetak godina. A ulica važna, barem za mene. Na njoj sam proveo srećne dane detinjstva. U njoj su stanovali moji drugovi iz osnovne škole. Neke od kuća još su tu, oronule, kao i mi sami.
Zastanem ispred jedne zgrade i upitam ga:
– Znaš li šta je tu nekada bilo?
– Nemam pojma, sada je tu prodavnica bicikala. Kao da je važno šta je tu nekada bilo…
Meni je važno. U toj zgradi je bio jedan od šest bioskopa u gradu, u kome sam gledao prvi film u životu. Danas nema ni jednog bioskopa koji radi. Mesta na kojima se danas prikazuju filmovi ne računam u bioskope.
Nevidljiva
50.000 funkcionera
Da se prisetimo kako se o tome pričalo pre 28 godina.
Lakrdija je u tome što se nije izgubilo ništa od aktuelnosti. Ama, baš ništa.
Jedna na dan (3-84): 22. septembar 2013.
Dešavao se nekakav skup proizvođača organske hrane na trgu ispred zgrade Opštine, pa su ga dekorisali uz pomoć nekoliko velikih skulptura donetih iz fundusa kolonije Terra. Tamo sam došao posle samog dešavanja, zatekao sam radnike kako već raspertlavaju šatre i prikupljaju klupe. Loveći sa Dugom Cevi, uspeo sam da nađem ovu scenu sa pukih desetak metara.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-84): 22. septembar 2013.”