Jedan mali kuriozitet: najduža prava linija kojom biste mogli da plovite morem, a da ne zveknete u kopno, jeste ona od Pakistana do Kamčatke. Ili od Kamčatke do Pakistana, kako vam drago. 
Evo i prikaza te putanje:
Jedna na dan (3-85): 23. septembar 2013.
Ne mo’š svetu ugoditi! 200/320 mm mi je mnogo. Oj živote, skote…
Duga Cev još uvek ne silazi sa fotoaparata: ne mogu da se naigram. No, dobro: iz faze ushićenja prelazim lagano u fazu ovladavanja. Tokom pauze posla, a baš sam ga dosta da radim tokom dana, izašao sam na terasu i napravio mali test graničnog gubitka fokusa. I usput sam se igrao opcijama kadriranja – u smislu “boktemazo, koliko još moram da idem nazad da bi sve stalo u kadar”. Eh: 200 mm na čajka formatu je ekvivalent 320 mm, a to je već mnogo za svakodnevnu manipulaciju. Nisam mogao da verujem da ću jedva živ uspeti da naguram ovu scenu u kadar, jer ovo je sa najdalje tačke na mojoj terasi.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-85): 23. septembar 2013.”
Vetar
Idemo sin i ja pre neki dan u posetu prijateljima, čavrljamo, uzgred, o svemu i svačemu. I to ulicom kojom pešaka nisam prošao barem poslednjih tridesetak godina. A ulica važna, barem za mene. Na njoj sam proveo srećne dane detinjstva. U njoj su stanovali moji drugovi iz osnovne škole. Neke od kuća još su tu, oronule, kao i mi sami.
Zastanem ispred jedne zgrade i upitam ga:
– Znaš li šta je tu nekada bilo?
– Nemam pojma, sada je tu prodavnica bicikala. Kao da je važno šta je tu nekada bilo…
Meni je važno. U toj zgradi je bio jedan od šest bioskopa u gradu, u kome sam gledao prvi film u životu. Danas nema ni jednog bioskopa koji radi. Mesta na kojima se danas prikazuju filmovi ne računam u bioskope.
Nevidljiva
50.000 funkcionera
Da se prisetimo kako se o tome pričalo pre 28 godina.
Lakrdija je u tome što se nije izgubilo ništa od aktuelnosti. Ama, baš ništa.
Jedna na dan (3-84): 22. septembar 2013.
Dešavao se nekakav skup proizvođača organske hrane na trgu ispred zgrade Opštine, pa su ga dekorisali uz pomoć nekoliko velikih skulptura donetih iz fundusa kolonije Terra. Tamo sam došao posle samog dešavanja, zatekao sam radnike kako već raspertlavaju šatre i prikupljaju klupe. Loveći sa Dugom Cevi, uspeo sam da nađem ovu scenu sa pukih desetak metara.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-84): 22. septembar 2013.”
Evergreen
Prvo sam se, još pre nekoliko godina, sporečkao sa decom oko reči evergreen. I video koliko se naša gledišta razlikuju oko toga šta ova reč, koja se odomaćila i u našem jeziku, zapravo označava. Deca su, naravno, pod uticajem trulog zapada koji sve pokušava da strpa pod neku odrednicu, sluđena, i pitaju se kako su pesme koje su stare 10-20-30 godina – dakle, sve one, evergreen.
Ja im kažem da to nema nikakve veze sa žanrom ili godinom proizvodnje, ali ima veze sa kvalitetom. Samo ona muzika koja je još uvek aktuelna i sveža zbog svog kvaliteta, bez obzira na vremensku distancu zaslužuje da dobije epitet evergreen.
Jer, gde bismo onda strpali evergreen, poput ovoga, koji je star 300 godina?
Utovar nedeljom, 22. septembar
Kako se čovek lako prevari. Ne možeš proceniti drugog čoveka dok ne prođeš sa njim razne situacije…
Uglavnom, desilo se ovo: moj stari znanac, angažovani multimedijalni umetnik, čovek koji je navikao da misli svojom glavom, otpisao je negde na fejZbuku kako ne veruje onom novom ministru zato što je raščupan. Dobro, de: ne reče to direktno tako, nego mu je uputio preporuku da se očešlja ako želi da mu se veruje. Nisam izdržao, otpisao sam komentatoru u otvorenom pismu govoreći kako ja dotičnom ministru više ne bih verovao baš ako bi se očešljao. Čoveka su doveli da da rešava probleme kulture štapom i kanapom, jer drugih resursa nema, tako da je to ispao posao koji je teži od većine drugih kojih bi mogao da se setim. Koliko čujem, pokrenuo je samo neke skromne poteze koje je do sada uopšte mogao. Na prvi pogled, to nije mnogo. Ali je časno i vredno podrške.
Svašta se tu dešava u glavama prosečnog gledaoca. Izvedite nekog pred kamere, recite gledaocima da se on bavi politikom i time ćete ga automatski žigosati u glavama posmatrača. Neće da mu veruju. A zaboravljaju pritom: verovati čoveku i verovati da taj čovek može nešto da uradi u ovoj zemlji gliba – to nikako nije isto.
Dakako, to ne znači da treba odustati.
A što se tiče petparačkog napada pomenutog poznanika, neka mu je prosto. Od sada ću na njegove javne istupe gledati drugačijim očima. Šteta koju je načinio svojom nepromišljenom replikom ostaje zauvek.
Mobilan, modularan i najzad koristan
Ne radujte se prerano: sadržaj iz naslova je tek u fazi koncepta.
Dakle, znam da je navlakača, suFtilna reklamna šaremboza, ali poenta je utome što bih sa ovakvim konceptom lako mogao da se složim: pametni telefon koji se sklapa iz modula, prema potrebi. Pogledaj i razmisli: nije samo reč o smanjivanju gabarita opasnog smeća.
Muka je u tome što su proizvođači hardvera, isti oni koji “ne ugrađuju vremenske bombe u uređaje”, danas toliko jaki da i oni predstavljaju silu jaču od celih država. To znači da će potencijalni proizvođač proći kao onaj iz urbane legende o receptu za automobilski pneumatik koji može da pređe 500.000 km: taj pneumatik nikad nije napravio, ali je makar doživeo starost.
Jedna na dan (3-83): 21. septembar 2013.
I tako, u subotnji dan na pragu jesenje sezone, načinio sam prvu foto-sesiju noseći na fotoaparatu samo Dugu Cev, ruski objektiv Jupiter 200 mm f/4 sa prikladnim adapterom. I mogu vam reći da je to bila jedna veoma zanimljiva sesija sa puno saznanja, pouka i iskušenja, a bilo je i rezultata.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-83): 21. septembar 2013.”