Sedam za sedmicu (3-42..48): 11-17. avgust 2013.

Da vas ne bih kao zmija žabu davio zaostalim fotografijama projekta “jedna na dan“, dogovorićemo se ovako: objaviću tri priloga po sedam fotki i time namiriti avgust. Biće to po sedam fotki za sedam dana iz tog perioda i hajde da ne licitiramo sitnice – fotografijom sam se bavio, pa sam se bavio – nema veze ako je bilo dana odmora, zar ne?.

Tekst je skraćen, a linkovi tipični, kao i uvek. I da vas ne gnjavim ocenjivanjem: bio je to jedan veliki mišn akomplišd. Uostalom, bilo je da se bira.

Ako pratite moje paroksizme na fejZbuku, videćete i više kroz koji dan.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-42 do 3-48): 11-17. avgust 2013.

Pa, da krenemo.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-42..48): 11-17. avgust 2013.”

Једна од пре: поглед из гараже

Америка (тј, САД, да будемо прецизни) и Јапан би могле да се сврстају међу земље опонашалице. Виде негде нешто па ураде то код куће. Разлике почињу кад крену то да раде: Јапанци ће да то терају даље, побољшавају и дотерују, док не буде боље од оригинала. Амери, међутим, воле да то што више личи на оригинал. Колико се, у ствари, разликује од тог оригинала, није им битно.

Шарлотсвил је месташце у Вирџинији, одакле потиче Томас Џеферсон. Овај је, као прародитељ много тога америчког, остао запамћен и као архитекта. Такође је био и амбасадор у Француској баш у време револуције, па је осим збирке вина донео кући неке идеје из тамошње архитектуре. Пре свега беле стубове на прочељима, које су Французи, у ренесансном заносу, мазнули од старих Грка.

Зато данас Вирџинија, а мање више и цела Америка, слабо имају неке своје архитектуре. Вирџинија опонаша Џеферсона (а он Французе, ови Грке) и на све стране се дају видети зграде од тамноцрвене цигле са белим стубовима. Видео сам чак и једну керећу кућу у том стилу.

(нешто већа слика је овде)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед из гараже”

Zatvaranje zida

Preganjali smo se ko će da napiše. Svako je našao razloge da se izvuče od posla. A reč se mora izgovoriti.

Nije reč o tome da ostaneš bez teksta. Najzad, najbolje predstave tome i služe: da te ostave bez teksta. Svrha umetnosti je da te izbaci iz koloseka i da usadi u tebe misao koja će te učiniti drugačijim. Sve ostalo je nebitno.

Naravno, pohodili smo koncert “The Wall” u Beogradu. Nekoliko jakih razloga je tome bilo. Želeo sam da zaokružim celinu koju sam načeo kad sam u zimu potkraj 1979. godine mesec dana neprekidno preslušavao tek kupljeni album svoje omiljene grupe. Hteo sam da se suočim sa čovekom o kome je moje mišljenje palo nakon što sam ga video kako se kompromituje u pokušaju da skrene pažnju na sebe tokom dve duge decenije lutanja. Hteo sam da pokažem svojoj ćerki, koja više nije dete, kakav je bio mentalni prostor mog odrastanja, jer te slike su bile važne kad sam imao četrnaest i petnaest godina.

I najzad, hteo sam da vidim spektakl za koji je na naslovnoj strani New York Timesa bilo napisano: “The best show in history of rock’n’roll. Period.”

Da zavirimo.

Nastavite sa čitanjem… “Zatvaranje zida”

Vatrogasna podmornica

Kô što ‘no reče Lala u onom vicu “Imali smo i mi jedared taki traktor” tako i ja mogu da kažem da sam imao “keca”, kasnije “jugića”, pa kasnije i “mazgu”, koji su znali da “zaglave” čim pređu preko ozbiljnije bare.

Eh, da je meni bila tak’a razvodna kapa (na “kecu” i “jugiću”), odnosno kablovi (na “mazgi”).